аутор: Небојша Озимић, кустос историчар, Народни музеј Ниш
У тексту ”Равногорци у логору на Црвеном крсту” аутор Ана Јовановић је, коментаришући публикацију ” Логор на Црвеном крсту” чији сам аутор, на неколико места дала интерпретацију онога што сам написао а са чим никако не могу да се сложим. Због прилично несрећног тумачења онога што сам написао, није ми преостало ништа друго до да покушам да објасним евентуалне нејасноће.
Најпре део око ревизије историје. Како ревизија у свом основном значењу подразумева ”испитивање тачности, веродостојности” то је разумљиво да је поступак испитивања тачности историјских података има за циљ исправљање евентуалних грешака које се лако могу наћи у свакој науци. Да није било ревизије, Земља би још увек била плоча. Припадам генерацији која је из историје учила да су Бугари јужнословенско племе на шта ће се данас сваки студент прве године историје слатко насмејати. Ревизија је, дакле, више него неопходна свакој науци, па и историјској док је њено одсуство далеко од сваке науке, својствено тоталитарном схватању друштва и света око себе.
У даљем тексту А.Јовановић спочитава аутору да није довољно објаснио улогу Љотићеве групације ” Збор ” чиме их,наводно, ставља у позицију ”неутралних учесника историјских догађања”. Као да се овде заборавља да се публикација бави искључиво логором на Црвеном крсту и његовим заточеницима па се очекује да се посебно бавим политичким животом у Нишу за време рата!
Долазе на ред и Равногорци или ЈВуО у логору. Не желећи да будем адвокат овог покрета, износим податке. Када је логор на Црвеном крсту у питању, дуго се крило па се нигде у валиднијој литератури и не може наћи да је на њему био и велики број припадника ЈВуО (четници Драже Михаиловића) заробљених крајем 1941. и почетком 1942. у околини Рашке, Алексинца, Делиграда у борбама са Бугарима и Немцима. Именом и презименом, са пратећом документацијом из архива чију нумерацију имате на крају публикације, знамо за њих 103. Као историчар који брине о збиркама везаним за логор на Црвеном крсту наглашавам да немам потребу да се стављам на било коју од зараћених страна у грађанском рату. Четнике и партизане су изједначили Немци и Бугари који су их протерали заробљене кроз капије логора. Посао историчара је да трага за новим подацима и да је А. Јовановић мало студиозније, без предрасуда политичке конотације, прегледала документ из 1944. у коме се говори о намери Чегарског корпуса да ослободи заточене четнике из логора, морала би себи да постави неколика питања: одакле и 1941,1942,1944. четници заточени у логору? На већини докумената је присутан печат ОЗНЕ – да ли је то разлог због кога су ова документа постала доступна јавности тек пре неколико година? И, наравно, ако су четници у логору – где је ту прича о њима као сарадницима окупатора током окупације?
Мрак грађанског рата се споро диже а ми као да заборављамо да је немогуће све објаснити поделом на леве и десне, црне и беле. Истраживање овог периода тражи разумевање људских поступака без обзира на боју униформе или грб на капи; само такав приступ нас може приближити Истини. А.Јовановић се бави, са своје стране, шпекулацијама које нас остављају у вечитој подели: чак и у призорима у којима је описано јуначко, пркосно држање пред смрт Анете Андрејевић и Стевана Веселиновића- чак и ту А. Јовановић уочава њихову политичку подељеност. Сведочанства о њиховој смрти чувају се из изјава преживелих логораша-очевидаца и ја сам изворе тако и пренео, без потребе за додатним интервенцијама. Зашто баш њих? А зашто не баш њих ?
Након свега, ваља се запитати још нешто: да ли је по историју опасније када се чињенице преувеличају или прећуте? Склон сам да поверујем у ово друго. Оно што је преувеличано лако је препознатљиво и као такво само по себи смешно. Оно што је прећутано, са друге стране, носи собом опасност експлозије када избије на видело. Тако су, рецимо, преживели логораши Стаменко Мартић, Раде Биорац,Фрањо Ваш и многи други још 1955. године дали податке о четницима у логору на Црвеном крсту да би тек 2011.године ови људи били споменути у публикацији о коју се на свој начин осврнула А. Јовановић.
У прилогу достављам фотос плаката из 1943. на коме се јасно види да ће услед одмазде бити стрељано 25 комуниста и 15 присталица Драже Михаиловића (четника). Копија овог документа је дуго стајала у поставци на логору на Црвеном крсту с тим што је тексту 15 присталица Драже Михаиловића прецртано фломастером и остало нечитко а плакат исечен испод имена последњег комунисте. На тај начин створен је утисак да су стрељани само комунисти. Истина је као уље, лако избије на површину.
Нека овај плакат буде симбол онога како се не треба односити према сопственој прошлости. Ако научимо да макар заточенике логора не делимо на боје, јер то нису радили ни они који су их ту сместили, научили смо много.
