autorka: Ana Jovanović, istoričarka
Odnos države Srbije prema Drugom svetskom ratu posle 2004. godine i zvanično postaje revizionistički. Te godine je donet zakon po kome su izjednačena prava boraca NOBa i JVO (Ravnogorski pokret). Nastojanja države, političara i javnih ličnosti da se ograde od partizanskog pokreta dovode do konfuzije u vezi sa značenjem i značajem antifašističke borbe tokom Drugog svetskog rata. Ograđivanje od partizanskog pokreta je praćeno uzdizanjem Ravnogorskog pokreta na rang pokreta otpora, a zatim i njegovima proglašavanjem za najznačaji pokret otpora tokom Drugog svetskog rata.
Jedna od najčešćih primedbi partizanskom pokretu je nastavak borbi i pored pretnji odmazdama (partizani se proglašavaju krivima za streljanja); nedostatak akcija od strane Ravnogorskog pokreta u tom svetlu postaje prednost. Problem sa takvim prikazom je u tome što je onda nejasno u čemu se sastojala borba Ravnogorskog pokreta protiv okupatora. Kao alternativa akcijama, navode se hapšenja ravnogoraca (ako su hapšeni mora biti da su nešto radili, to jest, ne moramo dokazati akcije ako imamo hapšenja).
Narodni muzej Niš 2011 godine objavljuje brošuru „Dr Velizar Pijade – heroj logora na Crvenom krstu“. Logor na Crvenom krstu je tema i dva izdanja Narodnog muzeja iz 2012 godine, „Dobrivoje Marinković – ravnogorac u logorskim žicama“ i „Logor na Crvenom krstu“. Ovde ću se baviti poslednjim izdanjem, jer najbolje ilustruje odnos države Srbije prema Drugom svetskom ratu, NOBu, Ravnogorskom pokretu, i očigledan je primer revizije istorije.
Nakon kratkog istorijata same zgrade logora, autor Nebojša Ozimić (kustos Narodnog muzeja Niš), prelazi na „preventivna hapšenja niške elite“. Već na trećoj strani teksta navodi se da je streljano „za jednog ubijenog okupatorskog vojnika 100, a za jednog ranjenog 50“ i da su povremeno za taoce dovođeni viđeniji građani. [Klasni odnosi su jako bitni i ne bi trebalo da budu zanemareni prilikom diskusija o Ravnogorskom i partizanskom pokretu, i trebalo bi im posvetiti više pažnje. Isto se može reći i za rodne odnose. Ja se ovde ne bih fokusirala na to i ostavljam te teme za neku drugu priliku.] Kao primer ove prakse, navode se imena viđenijih Nišlija, uz zanimanja, uhapšenih sredinom oktobra 1941. godine, a sve to je ilustrovano i autentičnim citatom, u kome se kaže:
„Nemačke vlasti su izvršile u poslednja dva dana (hapšenje) velikog broja tzv. uglednih građana. Prvog dana su hapšeni većinom masoni i delom komunisti, koji su još bili na slobodi, blagodareći protekcijama sa svih strana. Tokom prošle noći uhapšeno je još oko 150 građana, opet iz viđenih redova i, kako ovde kažu, ’pohapšen je cvet niške čaršije’.“
Na prvi pogled deluje kao da u ovom citatu nema ničega spornog; to je jednostavno dokument iz vremena kojim se brošura bavi. Međutim, ovaj citat je preuzet iz pisma koje je Petar Vuković, predsednik Zbora u Nišu pisao Dimitriju Ljotiću. Problem navođenja ovog citata nije u aktivnoj saradnji Petra Vukovića ili Dimitrija Ljotića sa okupatorima, niti pak u delovanjima organizacije Zbor, problem je što se u ovoj brošuri ništa od toga ne navodi. Na taj način Zbor i Dimitrije Ljotić postaju neutralni učesnici istorijskih dešavanja. [Neutralizacija, a zatim i odbrana Dimitrija Ljotića ima različite oblike. Na primer, u časopisu Niškog istorijskog arhiva, Peščaniku, iz 2004 godine, rad posvećen Jugoslovenskom pokretu Zbor u Nišu počinje rečima: „Uz šаrenilo političkih idejа, pаrtijа i pokretа u zаjedničkoj držаvi Južnih Slovenа, tridesete godine i godine rаtа obeležilo je i postojаnje Jugoslovenskog Zbor.“]
U brošuri posvećenoj Logoru na Crvenom krstu posebni napori se čine da se partizani/ke i ravnogorci navode u istim kontekstima i u istom broju. Ukoliko se navode hapšenja partizana, odmah zatim se navode i hapšenja ravnogoraca i slično. Najupečatljivije izjednačavanje partizana i partizanki i ravnogoraca nalazi se u opisu streljanja partizanke Anete Andrejević koje je praćeno prikazom streljanja ravnogorca Stevana Veselinovića. Oba streljanja su prikazana prilično emotivno, više literarno nego istorijski, i skoro identično. Odnosno, sve što je navedeno za Anetu Andrejević navedeno je i za Stevana Veselinovića: hrabrost, prkos, tragedija. Sa jednom razlikom. U opisu streljanja Veselinovića se navodi:
„Kada su ga (S.V. prim. A.J.) gestapovski oficiri u dvorištu pitali da li se kao oficir kaje što je radio protiv Nemaca, zbog čega će umreti, hladno i prkosno im je rekao: Ne kajem se! Živeo Draža Mihailović! Zabezeknuti gestapovci su mu pružili ruku koju je odbio. Streljan je na Bubnju.“
Za razliku od prikaza streljanja Anete Andrejević, gde nije pomenuto da nemački vojnici na bilo koji način reaguju na prkos zatvorenice, u ovom prikazu reakcija nemačkih vojnika predstavlja ključnu scenu. U ovom slučaju je superiornost ravnogorskog pokreta prikazana kroz poštovanje koje, sa jedne strane, gestapovci osećaju prema ravnogorskom komandantu (pružaju mu ruku), a koje on, sa druge strane, odbija (ne želi da se rukuje).
Naravno, kako bi se postiglo potpuno izjednačavanje partizana/ki i ravnogoraca neophodno je imati ravnogorski ekvivalent bekstvu sprovedenom 12. februara 1942. godine (koje je bilo najveće u obimu, ali ne i jedino uspešno izvedeno u organizaciji zatočenih partizana), te se stoga prilaže sledeće:
„Iz nemačkog dokumenta od 21.6.1944. saznajemo da je u ovom periodu u logoru bio veliki broj zatočenih pripadnika jedinica Draže Mihailovića i da je postojala ideja poručnika Mirka Ćirkovića, komandanta Čegarskog korpusa JVUO, da sa svojom jedinicom upadne u logor i oslobodi zatočene drugove. Plan je bio da dvadesetak četnika, prerušenih u Nemce, navodno sprovede četrdesetak ’zarobljenih’ četnika. Kada bi ušli usledio bi sukob sa Nemcima u logoru. Ne znamo da li je ovaj drzak prepad uspeo ali nam on daje jasniju sliku odnosa Nemaca prema jedinicama pod komandom generala Draže Mihailovića.“
Zaista, ne znamo da li je ovaj ’drzak prepad’, ko prepisan iz serije ’Alo ’Alo, uspeo, međutim, kako ne postoji izveštaj o bekstvu već izveštaj o nameri da se učini prepad, možda bi trebalo da pretpostavimo da do prepada ili nije došlo, ili nije bio uspešan. Takođe, odnos Nemaca prema četničkom pokretu nije razjašnjen ovim jednim dokumentom koji nastaje u periodu kada je sve izvesnije da Nemačka gubi rat i kada se dosta dotadašnjih kolaboratora odriče dojučerašnih saradnika i pokušava naknadno pridružiti saveznicima.
Kao što ovaj dokument ne daje jasniju sliku o odnosu Nemaca prema četnicima tako i ova brošura ne daje jasniju sliku o ravnogorcima u Logoru na Crvenom krstu. Da bismo to postigli trebalo bi da krenemo od toga da je na prostoru bivše Jugoslavije postojao jedan antifašistički pokret, pa da zatim pokrenemo priču o onima koji su se u određenim trenucima borili protiv fašista, da parafraziram istoričara Ivu Goldštajna (emisija Da, možda, ne od 22. marta 2012). U suprotnom, istorijska slika će postajati sve mutnija i mutnija.
