autor: Radivoje Davidović
objavljeno: Revija “Kolubara”, br. 225/januar 2013: http://revija.kolubara.info/
На 56.наградном конкурсу Савеза јеврејских општина Србије рукопис Радивоја Давидовића „Мајер и Борота-мит и стварност“ добио је трећу награду стручног жирија у чијем саставу су били академик Предраг Палавестра, књижевник Филип Давид и историчар проф.др Милан Ристовић. Уз сагласност аутора објављујемо одломке из награђеног рада.
Навршило се седамдесет година од времена када су на Градском тргу у Ваљеву јавно обешени Стеван Борота и Јосиф Мајер војно–политички руководиоци Посаво–тамнавског партизанског одреда. Било је то прво јавно вешање у граду на Колубари за време Другог светског рата. По наређењу немачке војне силе и Начелства округа Ваљевског, егзекуцију су организовали припадници Српске државне страже.
Спровођење улицама Ваљева
У стручној литератури и архивској грађи о Стевану Бороти и Јосифу Мајеру има веома мало података. О њима су највише писали у квислиншким листовима Ново време, Обнова и Наша борба, посебно у зиму 1941/42 године када су борци партизанских одреда водили велику борбу против десетострукo јаче немачке војне силе којој су здушно помагали четници Драже Михаиловића и Косте Пећанца, љотићевци и добровољци. Почетком 1942. године поред Посаво-тамнавског партизанског одреда, страдали су Космајски, Мачвански (Подрински) Сувоборски и Ваљевски партизански одред. Велики број бораца је убијен или је ухваћен и после страховитог мучења и саслушавања одведен у логоре или стрељан на стратиштима. У то време, међу ухваћеним партизанским борцима, крајем фебруара и почетком марта 1942. године, били су и Стеван Борота и Јосиф Мајер.
Још од октобра 1941. године, по ваљевским селима, о њима су кружиле разне приче што је послужило квислиншкој штампи да од тога објављује репортаже сензационалистичког карактера, нарочито после њиховог заробљавања.
У жељи да сазнамо истину, кренули смо трагом скромних података и после вишегодишњег истраживања дошли до нових сазнања која осветљавају њихово деловање у народноослободилачкој борби у сасвим другом светлу у односу на лажи којима су се служили неприjaтељи. На жалост, и после 70 година од њихове трагичне смрти, понеки аутори и данас их помињу у негативном контексту преписујући упорно оно што је о њима објављивала квислиншка штампа за време окупације а служило је пропагандном рату против партизанског покрета.
Стеван Борота (са шубаром) и Јосиф Мајер пред полазак на гублилиште
Стеван Борота је рођен 14.11.1898.године у Винковцима (отац Никола, мајка Јованка рођена Исхак пореклом са Кордуна). Основну школу је завршио у родном граду а Краљевску земаљску ратарницу (пољопривредна школа) у Пожеги (Западна Славонија). Пошто није могао да нађе посао у струци преквалификовао се за механичара и мотористу. Боравио је у Канади и Америци а једно време живео у Загребу и на крају дошао у Београд где је становао до августа 1941.године када је отишао у партизане.
Јосиф Мајер је рођен 20.5.1920.године у Нишу (отац Бора, мајка Софија рођена Леви). По доласку у Београд завршио основну школу и два разреда гимназије. Био је члан ционистичке организације „Хашомер хацаир“ и радио као штрикерски радник у фабрици „Елка“ до одласка у партизане.
Jосиф Мајер (лево) и Стеван Борота на вешалима
Средином августа 1941.године обојица су дошли у Трећу Тамнавску чету која је деловала на терену Посавског партизанског одреда. Већ у првим акцијама истакли су се приликом напада на жандармеријске станице и бродове који су пловили Савом а касније учествовали су у блокади Ваљева. Септембра месеца 1941.године приликом доласка Тамнавске партизанске чете у у село Кланица, председник општине Дивци Велисав Петровић одао је Немцима партизански положај. Уследила је борба у којој је погинуло неколико партизана. Због сарадње са партизанима Немци су стрељали неколико лица и запалили им куће. Међу мештанима је завладао страх. Неки су оптуживали партизане и позивали народ да их бојкотују. Догађај је искористила квислиншка штампа ширећи лажи и правећи јаз између партизана и локалног становништва. Велисава Петровића ухватили су партизани и стрељали. По суседним селима почеле су да круже приче да је наводно бачен у кречану и да ће тако проћи сваки имућан домаћин. Али то није био крај лажима. Да би све било убедљивије пронађен је „сведок“ (Љ.Р) који је тврдио да је гледао својим очима како су Стеван Борота и Јосиф Мајер тестерисали ноге Велисаву Петровићу пред великим бројем окупљених људи у Дивцима. Овај догађај поред квислиншке штампе објављен је за време окупације у брошури „Крвава листа комунистичких злочина“ штампаној у 13 хиљада примерака а после Другог светског рата у књизи Боривоја Карапанџића „Грађански рат у Србији 1941-1945“.
Сукоби између партизана и локалног становништва верног тадашњем режиму кулминирали су у селу Попучке, када је због ухваћене двојице партизанских бораца које су мештани предали Немцима, дошло до одмазде. Том приликом партизани су запалили куће Милована Грбића председника општине и четовођа Драгоја Војисављвића и Лазара Пајића.
У свом чувеном „Дневнику 1941“ Драгојло Дудић сликовито описује Јосифа Мајера и Стевана Бороту који је у то време био критикован због преког понашања. Како је Стеван Борота важио за једног од најхрабријих бораца у Тамнавској чети добио је само другарску опомену. Познати публициста и новинар Милорад Радојчић у својим истраживањима о Стевану Бороти каже: „Био је први у борби а последњи на казану“. Овоме додајмо и сећање Реље Калембера који о Стевану Бороти пише: „О њему су се испредале свакојаке приче: као неће га метак, ствара војску из плеве, мрзи четнике, тестерише их и веша“.
Током зиме 1941/42 уследиле су тешке борбе са Немцима и четницима вођене на Јаучанском брду, Пашиној Равни и другим местима. После пада Ужица, губитка слободне територије, покиданих војно-политичких веза положај партизана био је сваким даном све тежи. Четници су отворено стали на страну Немаца. Одржана су и два важна саветовања у селу Драгодолу и Маљену када је дошло до реорганизације партизанских одреда. Зима је била сибирска. Оружје се ледило. Народ се много уплашио. Ретко је ко хтео да прими партизане по селима.
Крајем фебруара остаци Тамнавског партизанског батаљона потпуно су уништени у селу Чучуге када је погинуло 37 бораца а преостали су ухваћени међу њима Стеван Борота и Јосиф Мајер. О њиховом хватању скоро свакодневно је извештавала квислиншка штампа која о њима писала да је реч о Мађару Иштвану Бороти и Јосипу Мајеру велетрговцу из Загреба наводно су дошли у Србију да убијају народ и сличне лажи.
После мучења и испитивања у ваљевском затвору по наређењу Немачке војне силе обојица су обешени на Тргу познатом као Вашариште испред зграде Црвеног кантара који се налазио између Гимназије и дрвеног моста и пијаце. Пред више од 5 хиљада људи догађај се одиграо 27.марта 1942.године на годишњицу мартовских демонстрација против потписивања Тројног пакта у Југославији. Истога дана на Убу су обешени Добросав Симић и Светислав Поповић а у Обреновцу Будимир Давидовић и Владимир Аксентијевић. Тела Стевана Бороте и Јосифа Мајера висила су на вешалима два дана. Чували су их по двојица припадника Српске државне страже.
Закопани су на Градском гробљу а после ослобођења њихови земни остаци пренети су у заједничку Костурницу на Партизанском спомен гробљу где се и данас налази спомен плоча са њиховим именима.
На предлог Јосипа Броза Тита године 1945.године Јосиф Мајер одликован је Орденом заслуга за народ Првог реда а Стеван Борота Орденом заслуга за народ Другог реда.
У Ваљеву су до 2002.године постојале улице са њиховим именима када су доласком демократке власти замењене другим називима. У општини Уб Комисија за споменике и називе улица насељених места, тргова и улица покренула је иницијативу за променом назива улица са њиховим именима. Мада је прошло три године до промене није дошло.
