Prenosimo tekst Ivana Radenkovića objavljen na portalu bilten.org
“Europski put” zemalja regije često se doživljava između ostalog i kao sredstvo zaštite prava nacionalnih manjina. No, formalno državno prihvaćanje multikulturalizma koje teče paralelno s procesima privatizacije i deregulacije otvara čitav niz problema koje nije moguće riješiti bez suočavanja s klasnim aspektom romskog pitanja.
Foto: AFP / Andrej Isaković
Uslovi društvene reprodukcije koje nameće neoliberalna kontraofanziva su takvi da generiraju kretanje prema apsolutnom osiromašenju. Upravo romska zajednica predstavlja vidljiv primer te tendencije, kako po izvorima prihoda, tako i u smislu zadovoljenja elementarnih potreba za stanovanjem, zdravljem, transportom, obrazovanjem, uslugama socijalne zaštite itd. Za veliki deo romske zajednice u Srbiji nipošto ne važi teza o relativnosti siromaštva koja konstatuje slobodu racionalnog izbora u pogledu proširivanja načina zadovoljavanja elementarnih potreba. Štaviše, neoliberalizacija za Rome znači problem pronalaska elementarnih načina zadovoljenja bazičnih potreba. Drugim rečima, za Rome, mogućnosti izbora su znatno sužene, tim više što su današnji načini zadovoljenja potreba dovedeni u apsolutnu zavisnost o kupovnoj moći.
Foto: Vladan Jeremić
Simptomi kulturalističkih posredovanja prilikom učestalog prebijanja Roma po ulicama, preko tortura u policijskim stanicama, do ispoljavanja institucionalnog rasizma putem masovnih iseljavanja kakva iniciraju lokalne vlasti, umnožili su se, a romska elita ni dalje nije rešavala te probleme političkim pritiskom. Iako institucinalni predlozi postoje, do sada država nije bila u stanju da zacrtane ciljeve strategija, akcionih planova i programa dosledno realizuje.2 Imajući u vidu da su dopunska posredovanja unutar romske zajednice pripala romskoj “eliti”, koja je zadobila pravo participacije na političkom tržištu3, trebalo bi postaviti logično pitanje u kojoj meri elita može da se zalaže za istinsku demokratizaciju.
Afirmativna akcija pred izazovima budžetskih redukcija
Devedesetih godina, sa Zakonom o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju za teritoriji SRJ, kreće ulaganje i u multikulturalne programe, uglavnom donacijama Soroševog Fonda za otvoreno društvo. Iako se virus liberalnog idealizma u postjugoslovenskoj situaciji probijao i kroz Miloševićev režim, Gypsy industrija (bujanje romskih NVO) se u Srbiji mogla formirati tek ulaskom zemlje u evropske “demokratske” procese od dvehiljaditih naovamo. Bilo je jasno da usred strukturnih problema povratak na “srećne” forme asimilacije, koje su se provodile za vreme Jugoslavije, nije više moguć. Sistematski su se brisale tekovine SFRJ gde je 17% Roma bilo uključeno u proizvodan rad, sa relativno sigurnim zaposlenjem i garantovanim socijalnim pravima.4
Nova paradigma progresa je instalirana i u samotumačenju romske zajednice – “nacionalno buđenje” je omogućeno u novom demokratskom društvu koje konačno dozvoljava izlazak iz sub-društvene zabiti pružajući romskoj zajednici status nacionalne manjine. Odatle su do sada isplivale različite forme multikulturalnosti: od butik multikulturalizma koji promoviše nacionalne kafane i hranu, ali koji je sumnjičav prema merama afirmativne akcije, preko pedagoškog multikulturalizma koji strukturne probleme tretira ideologijom subjektivnog izbora, do demografsko-instrumentalnog multikulturalizma koji nacionalne manjine i imigrante smatra motorom ekonomije i čiji zagovornici teže razobličavanju konvencija nacionalne ekonomije. Svi ovi režimi tolerancije i imaginarnog zajedništva suočili su se sa sledećim paradoksom: šta ako su vrednosti nečije kulture takve da ih iz perspektive vlastitih kulturnih normi možemo smatrati nekulturnim i netolerantnim?
Foto: Sanja Knežević
Ideološki problem ovih formi multikulturalizama je u tome što se postojanje različitih kulturnih zajednica predstavlja kao mirna koegzistencija, dok je zapravo reč o upravljanju etničkim i rasnim sukobima. Primera radi, iako su zvanične vrednosti tolerancije formalno usvojene, ipak je za vreme Univerzijade 2009. tadašnja demokratska vlast organizovanje ovog događaja sprovodila ograđivanjem “nehigijenskog” romskog naselja, koje valjda nije bilo dovoljno čisto i reprezentatvino za posetioce željne lepog pejzaža.
Država Srbija nikada zvanično nije zauzela stav povodom izjava njemačke kancelarke Angele Merkel, Francuskog predsjednika Sarkozyja ili britanskog premijera Camerona koje su se ticale nove politike tretiranja multikulturalnosti. Evropska javnost reagovala je na ove izjave kao da se radi o buđenju potisnute nemačke prošlosti, novom nacizmu itd. Kasnije izjave Merkelove predočavaju pokušaj omekšavanja teze o propasti projekta multikulturalizma što pokazuje stanovitu ambivalentnost po ovom pitanju. Štaviše, Merkelova je u naknadnim izjavama podržavala priliv kvalifikovanih imigranata uz uslov poštovanja nemačkih zakona, ponovila je da je muslimanska kultura organski deo Nemačke kao i da je Nemačka iz ekonomskih razloga nakon II svetskog rata imigrantska zemlja per se. Multikulturalizam u evropskom kontekstu sažima mehanizme uključivanja-isključivanja u liku sretnog spoja republikanizma i federalizma i EU se ne može zamisliti bez multikulturalnih elemenata ugrađenih u konstitucionalne sisteme evropskih država.
Tržišni multikulturalizam
Tako se umesto definitivnog kraha multikulturalizma u Evropi sada radi o prilagođavanju režima tolerancije redukcijama mera afirmativne akcije, kresanju budžetskih sredstava za programe multikulturalnog sadržaja, prebacivanju odgovornosti na lenjivce u društvu, ukratko, reč je o opštoj reorijentaciji. Srbija je sledila ove mere: budžet je skresan za programe romske nacionalne manjine a uvedena je i kvota u okviru mera afirmativne akcije za upis romske dece u srednje škole i fakultete od 2%, dok su “lenji” Romi postali svi oni koji ne žele da na raskrnicama peru vetrobrane i ne žele da slave novu ideologiju preduzetništva. Ono što ostaje nejasno jeste pitanje pravca u kojem se kreće ova reorijentacija bez stvarnih orijentira. Dakle, nakon krize splasnuo je i početni entuzijazam koji je počivao na obilnom prilivu sredstava organizacijama civilnog društva. Izgledalo je kao da je multikulturalni fokus na kulturni identitet Roma utihnuo, pa su se sve više čuli glasovi koji zagovaraju politizaciju, naravno u skladu sa postojećim pravilima igre. Poziv romskih lidera na političko jedinstvo, na kooperativnu saradnju sa srpskom vladom i na prestanak politike pevanja i igranja je zapravo lozinka za akulturalizaciju.
Naravno, nije problem u pevanju i igranju kao takvom, već samo u onome koje nije kompatibilno sa kulturnim tržištem. Političko tržište romskih lidera je takvo da omogućuje koncentraciju i kontrolu distributivnih funkcija, jednom rečju, u potpunosti upravlja sferom kulture.5 Već se naziru učinci neoliberalnog slavljenja “razlike” u liku monokulturalizma i nacionalizma: sa jedne strane individualna sloboda izbora na tržištu kulturnih razlika, a sa druge strane prinuda uklapanja kulturnih razlika u nacionalne vrednosti. Vidi se da država nije neutralna u odnosu na multikulturalnost ali način na koji je posreduje upućuje na predatorsku i neselektivnu logiku prema kapitalu. Tako se u kontekstu mera štednji često u diskursima romskih NVO govori o niskoj ekonomskoj kulturi Roma, ali i o potencijalima da se ekonomska politika vodi u okvirima kulturne politike.6
Pomeranjem fokusa sa ideologije multikulturalizma na politički aspekt zapravo se i dalje ne rešavaju strukturni problemi romske zajednice. Kako je ova “politizacija” sasvim uklopljena u dominantni neoliberalni politički kurs, te dogmu politike štednje, zapravo se i ne radi o nekom novom političkom kursu. Probleme nezaposlenosti, problem masivnog osiromašenja stanovništva, probleme nestajanja socijalnih usluga i zdravstvenog osiguranja (Romi i Romkinje imaju najkraći životni vek), probleme socijalnog stanovanja itd., dominatna politika ne uspeva rešiti ni za većinsko stanovništvo, a još manje za romsko. Što se tiče aspekta kulture, jasno je da se ovi problem i ne mogu rešiti u okviru polja kulture. Što se tiče politike, da bi se dogodila stvarna emancipacija romske zajednice politiku je potrebno graditi na sasvim drugačijim osnovama.
1 Kao pokazatelj možemo uzeti i činjenicu da su na izborima za izbor članova Nacionalnih saveta nacionalnih manjina 2010. godine Romi izašli sa 10 listi kandidata, najviše od svih nacionalnih manjina
2 U okviru Dekade Roma (2005.-2015.) vlada je usvojila planove izrade nacionalnih akcionih planova u oblasti obrazovanja, zdravlja, stanovanja i zapošljavanja što je trebalo biti dopunjeno međuresornim merama (osnivanje Interresornih komisija) antidiskriminacije, smanjenja siromaštva i položaja romskih žena. Istovremeno, za realizaciju ovih planova vlada nije predvidela mere finansiranja i praćenja rezultata dok su nefunkcionalne Interresorne komisije više puta bile reformisane.
3 Predsednik Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine je u duhu političkog personalizma i politike hitnosti, a uoči izbora za Nacionalne savete na VII kongresu Lige SKRUG , pozvao na političko jedinstvo sve romske snage : (…) ako već danas sprovedemo političko jedinstvo mi više nećemo imati problema sa državom Srbijom u rešavanju romskih problema (…) nema više borbe za emancipaciju Roma kroz sve druge institucije, kroz nevladin sektor, jedini način jeste politika i jedinstveno nastupanje na ovom političkom tržištu.”
4 Treba napomenuti da su problemi romske zajednice postojali i za vreme SFRJ, ali u daleko manjem obimu pošto je otvoren pristup zdravstvenoj zaštiti, stanovanju, obrazovanju i zapošljavanju, doveo je do kakvog takvog poboljšanja položaja romskih manjina.
5 Jedan od primera je i slučaj prenošenja osnivačkih prava nad listovima nacionalnih manjina Nacionalnim savetima iz 2004. godine. Nacionalni saveti manjina formirani su na osnovu lošeg saveznog Zakona o manjinskim pravima i kao takvi formirani su putem elektora i imenovanja, a ne neposrednim izborima. Letimičan pogled na romske listove otkriva partijske interese i apsolutni manjak kritičnosti.
6 U pripremi je kulturna platforma Lige Roma SKRUG koja predviđa jaku tehno-menadžersku organizaciju procesa svekulturalizacije koja će se odvijati u liku novih oblika preduzetničkih formi, pretvaranja romskih slamova u komercijalne etno-centre, promovisanjem izvorne romske muzike, itd.
