Stanica smrti u Savamali: mesto gde će biti spomenik
(Foto: „Politika“)
Piše: Aleksandar Lebl, Jevrejski pregled broj 1, februar/mart 2014
Šta će se dogoditi sa budućom spomen pločom u Ulici Braće Krsmanović 4, na mestu na kojem je zaustavljana „dušegupka“, ako zbog izgradnje Beograda na vodi budu porušene sve zgrade i postrojenja?
U „Politici“ od 24. januara objavljena je vest, s potpisom D.S.J., da će Opština Savski venac ovih dana raspisati konkurs za idejno rešenje spomenika koji će biti postavljen u Savamali, u znak sećanja na na više od 6000 jevrejskih žena i dece, zatočenika logora Staro sajmište, koje su nacisti 1942. godine ugušili u „dušegupki“ – furgon kamionu – gasnoj komori. Dalje se kaže kako je lokalna samouprava odlučila da spomenik bude u Ulici braće Krsmanović broj 4, jer „na tom mestu kamion sa logorašima stajao je dok su dvojica esesovaca spajala odvod cevi izduvnih gasova sa otvorom na dnu hermetički zatvorenog sanduka kamiona u kojem je bilo po pedesetak i više zatvorenika“. Kako je objasnio Branimir Gajić, jedan od pokretača ideje o postavljanju spomenika, član Opštinskog veća, u toku je formiranje komisije koja će odlučiti čije će idejno rešenje biti realizovano. Konkurs će trajati 30 dana, pravo učešća imaće domaći i inostrani umetnici, obeležje će biti dimenzija tri puta dva metra, uslov je da bude od trajnog materijala, poželjno je da to bude trodimenzionalna ploča ili skulptura, na kojoj će biti natpis na hebrejskom, srpskom i engleskom jeziku. Obeležje bi bilo postavljeno 24. aprila, na Dan sećanja na žrtve Holokausta i genocida u Drugom svetskom ratu.
Ova ideja sama po sebi zaslužuje pažnju, ali sam prema njoj u vidu u kojem je objavljena skeptičan iz nekoliko razloga. Prvi i glavni je da je u njoj prvi put napisano kako je „dušegupka“ posle prelaska pontonskog mosta s leve na desnu obalu Save stajala u Ulici Braće Krsmanović 4 i kako su dvojica esesovaca spajala izduvnu cev s otvorom na dnu hermetički zatvorenog sanduka. No neki izvori pišu kako se to dešavalo pre prelaska Save, kako je izlazio samo jedan esesovac vozač, Gec ili Majer. Logično je da se, pošto se držalo u tajnosti čemu je služio kamion, to ne bi obavljalo pred mnogobrojnim svedocima.
No ako istraživanja, koja svakako treba provesti, pokažu da je to, ipak, tačno, postavlja se niz pitanja. Da li ozbiljan konkurs, k tome međunarodni, treba da traje 30 dana i da ceo projekat bude sproveden za kratko vreme od dana raspisivanja do 24. aprila, kada bi obeležje trebalo da bude otkriveno? Koji bi ozbiljan učesnik konkursa prihvatio uslov o dimenzijama, izradi u trajnom materijalu u kratkom roku, da bude trodimenzionalna ploča ili skulptura (kao da ih ima u dve dimenzije). Mislim da spomenik ili spomenike jevrejskim žrtvama, dakle žrtvama Holokausta (a ne holokausta, kako neki uporno pišu uprkos jasnoj odredbi Pravopisa srpskog jezika) svakako treba podići i nadam se da će to biti urađeno na pravom mestu, konkretno na Starom sajmištu i/ili u Topovskim šupama. Spomenik sećanja na sve žrtve već postoji prekoputa Savamale, na levoj obali Save (iako se zbog „nestanka“ ploče na kojoj je pisalo čemu i kome je posvećen to ne vidi).
Da dodam i najnoviji razlog zašto treba ozbiljno razmisliti da li podizati spomen obeležje na predloženom mestu. Upravo je data ideja o izgradnji Beograda na vodi, koju veoma energično zastupa prvi potpredsednik Vlade Srbije. Radi njene realizacije bile bi porušene sve zgrade, postrojenja itd. (sem zgrade železničke stanice, hotela Bristol i Beogradske zadruge, danas Geozavoda) od Beogradskog sajma do blizu ušća. To znači da na tom prostoru ne treba podizati ništa, kao što će verovatno biti zabranjeno.
