Dvostruki teret, radna grupa Beograd
Autori teksta: Marko Živković i Ana Stefanović
Fotografije: Milica Kazandžić (učenici Treće beogradske gimnazije)
U biblioteci Treće beogradske gimnazije, 16.6.2014. održan je drugi javni čas projekta ”Dvostruki teret” koji su vodile profesorke srpskog jezika i književnosti, Jelena Kručičanin i Biljana Bogojević. Gosti na našem času bili su Milena Bogavac, dramaturg i pozorišna umetnica, Rena Jeremić Raedle i njen saradnik Nenad Lajbenšperger iz Foruma za primenjenu istoriju.
Rena Jeremić Raedle nam je govorila da bi za naš projekat bilo značajno da istražimo istoriju našeg grada i škole u toku Drugog svetskog rata kao i biografije aktera u ratu i ljudi koji su to sve proživeli na različite načine, uglavnom na našim prostorima, kako bismo bolje pripremili materijal za predstavu. Nenad Lajbenšperger nam je preporučio memoare učesnika u ratu i izjave svedoka, intervjue i biografije, knjige o Holokaustu kao najbolje izvore informacija o samom Drugom svetskom ratu i stradanjima. Jedan od dobrih izvora je strip Aleksandra Zografa ”Pisma Hilde Dajč”.
Milena Bogavac nam je napomenula da cilj našeg projekta i same predstave koju ćemo praviti treba da bude predstavljanje dešavanja u Drugom svetskom ratu našim vršnjacima i da treba da uložimo puno truda kako bi čitav projekat zaživeo i kako ne bi bio zaboravljen kao i te žrtve. Treba istraživati i dešavanja u našem gradu za vreme Holokausta o kojima ljudi uglavnom ne znaju mnogo. Ona je najavila da ćemo imati i pozorišne radionice na kojima bi većina nas imala prve dodire sa glumom. Mada se ovde ne radi o glumi i sceni koliko o tome kako ćemo mi sagledati, protumačiti i predstaviti temu publici.
Na prvom javnom času pojavilo se mnogo više učenika i svi su bili veoma zainteresovani za projekat. Ovoga puta došli smo u manjem broju, ali spremni da se potpuno posvetimo temi. Izneli smo svoja mišljenja, došli do nekih novih ideja i zaključaka, ali ovo je tek početak. Razmišljali smo pre svega zbog čega smo mi zapravo ovde. Interesuju nas sudbine i životi ljudi na koje mnogi ne obraćaju pažnju, njihove priče iz različitih uglova kako bismo saznali nešto više o ratu, Beogradu, ljudima i preneli bitnu poruku ne samo vršnjacima nego i odraslima. Kad pomislimo samo koliko puta smo prolazili kroz jednu istu ulicu na Banjici ili Sajmištu, pored svih onih spomenika ne samo u Beogradu već i širom Srbije. Niko od nas zapravo ne obraća pažnju na to, niko i ne pomisli da se u toj jednoj ulici kroz koju prolazimo svaki dan desilo nešto što je promenilo živote mnogih, ni da taj spomenik zapravo predstavlja pomen nedužnim žrtvama, a ne samo običan kamen. Tu nastupamo mi, omladina koja može nešto da promeni i ako ništa drugo bar spasi žrtve od zaborava, ali to nije lak posao.
Treba istražiti, prvo šta se događalo u samoj Trećoj gimnaziji, a tek onda na ostalim lokacijama. Tu će pomoći istorijski izvori, puno ljudi koji su svoju priču na neki način podelili sa drugima, pismeno, usmeno, na filmskom ili slikarskom platnu. Svi ti izvori imaju svoju priču, a na nama je da je ispričamo. Bila to priča nekog vojnika koji je imao obavezu da izvršava naređenja i ubija ljude, hteo on to ili ne, nekog ko je bio žrtva, ko je preživeo ili ne, možda lekara koji su brinuli o tim ljudima, ili čuvara logora koji nisu ubijali već stajali po strani, a možda i nekog ko se samo zatekao tu i tada i nije imao veze ni sa čim. Svaka priča se može videti iz više perspektiva, a ova naša iz nebrojano mnogo. Mi bi trebalo da nađemo jedan ugao gledanja kroz koji ćemo najbolje preneti svoje stavove.
Većina zainteresovanih za projekat nema glumačko iskustvo, ali bitno je da imamo dobru volju i da nas zaista zanima to što radimo, u svemu ostalom će nam pomoći saradnici, oko činjenica, glume, dela koja možemo da proučavamo.
Šta je zapravo naš motiv da budemo ovde? Mislim da je to što ćemo kroz zajednički rad saznati mnogo više o svom gradu i istoriji, zajedno donositi predloge, odluke, zaključke, upoznati nove ljude, i najvažnije, pomoći da se ne zaboravi ova tema koja je bitna za sve nas.
