foto: Nikola Radić Lucati

Na portalu Novosti juče je objavljen tekst Dejana Kožula o studiji “Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta” Milovana Pisarrija. Isti autor je posvetio jučerašnju radio emisiju K.U.P.E.K. ovoj studiji. Prethodno je o stradanju Roma u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata bilo reči i u emisiji Romano Them emitovanoj 27. novembra na prvom programu Radio Beograda.

KUPEK 107, Milova Pisari, Romi i Holokaust by Kupek on Mixcloud

foto: Nikola Radić Lucati

I tekst i radio emisije nastali su na osnovu predavanja koje je Pisarri održao 26. novembra u punoj sali Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Tom prilikom podeljen je i veliki broj primeraka knjige, koja je, podsećamo, u elektronskom obliku, na srpskom i na engleskom jeziku dostupna za preuzimanje u sekciji Literatura na ovom blogu.

Snimak predavanja je postavljen na youtube i možete da ga pogledate na linku koji sledi.

Institute for Philosophy and Social Theory

​“The action started early morning, like the previous day at Jatagan mala, at Čukarica and Žarkovo. Around four o’clock, the German army surrounded the entire area, after which the gendarmes and policemen went from house to house and took away the men, saying that they are going to a hearing at the local gendarmerie station after which they would shortly return home, or would be taken to Ada for felling trees. Although they found the majority asleep, some had already known they would be taken away, probably because news about the raids carried out the previous day in neighbouring areas had spread over Marinkova bara too. In those chaotic moments, some tried to hide under the bed or at a neighbour’s, but they too were found or snitched on and taken away by force.”

There is an alarming void in historiography when it comes to dealing with the Second World War: the Roma genocide. Apart from a few exceptional efforts and writings that mostly come from the Roma community, the general scientific community is united by a broad ignorance towards the suffering of the Roma during the Holocaust and Serbia in this regard makes no difference.

This problem and the history of the genocide against Roma in Serbia during World War II will be discussed by Milovan Pisarri during the presentation of his study “The Suffering of the Roma in Serbia during the Holocaust”, which will be held on 26th of November 2014 at 12 PM at the Institute for Philosophy and Social Theory in Belgrade, 45 Kraljice Natalije street.

The study about the suffering of the Roma in Serbia during the Holocaust was published by the Forum for Applied History Belgrade  in Serbian and English language as part of the project “School of Remembrance”.

The research and publication were kindly supported by Rosa Luxemburg Foundation Southeast Europe.

A pdf of the English version of the book is available at: http://www.starosajmiste.info/blog/wpcontent/uploads/The-Suffering-of-the-Roma-in-Serbia-during-the-Holocaust-e-book.pdf

The Serbian version is available at: http://www.starosajmiste.info/blog/wp-content/uploads/Stradanje-Roma-u-Srbiji-za-vreme-Holokausta-e-book.pdf

The author: Milovan Pisarri (1980) received his doctorate in history at the University of Venice in 2011. His research interests are the Holocaust, the genocide against Roma, anti-fascism and the issue of the civilian population under occupation. He publishes articles in international journals and regularly participates in scientific conferences in Serbia and abroad. He currently works as an independent historian.

“Akcija je počela ranog jutra, kao i prethodnog dana u Jatagan mali, na Čukarici i u Žarkovu. Oko četiri sata, nemačka vojska je opkolila ceo kraj, nakon čega su žandarmi i policajci išli od kuće do kuće i odvodili muškarce, govoreći da će ići na saslušanje u lokalnu žandarmerijsku stanicu i da će se ubrzo vratiti svojim kućama, ili da će ići na seču drva na Adi. Iako su većinu zatekli dok su još spavali, neki su već znali da će biti odvedeni, verovatno zato što su se vesti o racijama izvršenim prethodnog dana u susednim krajevima proširile i po Marinkovoj bari. U tim haotičnim trenucima, neki su pokušali da se sakriju ispod kreveta ili kod nekog komšije, ali i oni 

Postoji jedna zastrašujuća praznina u interesovanjima istoričara koji se bave Drugim svetskim ratom, a to je genocid nad Romima. Ignorisanje teme ujedinjuje, osim retkih izuzetaka, čitave naučne zajednice na Starom kontinentu i šire i Srbija u tom pogledu ne predstavlja izuzetak.

O ovom problemu, kao i o istoriji genocida nad Romima u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, govoriće se tokom predstavljanja studije Milovana Pisarija “Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta”, koje će se održati u sredu 26. novembra 2014. godine u 12 časova u sali Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu u Beogradu, Kraljice Natalije 45.

Knjiga je objavljena u oktobru ove godine kao deo aktivnosti Foruma za primenjenu istoriju na projektu Škola sećanja i njenu realizaciju omogućila je Fondacija Roza Luksemburg, kancelarija za Jugoistočnu Evropu.

Knjigu, kao i prevod na engleski jezik, možete da preuzmete na sekciji Literatura.

Milovan Pisarri (1980) doktorirao je istoriju 2011. godine na Univerzitetu u Veneciji. U svom istraživačkom radu bavi se Holokaustom, genocidom nad Romima, antifašizmom, pitanjem civilnog stanovništva pod okupacijom. Objavljuje članke u međunarodnim stručnim časopisima i redovno učestvuje na naučnim skupovima u Srbiji i inostranstvu. Trenutno radi kao nezavisni istoričar.

“Europski put” zemalja regije često se doživljava između ostalog i kao sredstvo zaštite prava nacionalnih manjina. No, formalno državno prihvaćanje multikulturalizma koje teče paralelno s procesima privatizacije i deregulacije otvara čitav niz problema koje nije moguće riješiti bez suočavanja s klasnim aspektom romskog pitanja.

Foto: AFP / Andrej Isaković

Uslovi društvene reprodukcije koje nameće neoliberalna kontraofanziva su takvi da generiraju kretanje prema apsolutnom osiromašenju. Upravo romska zajednica predstavlja vidljiv primer te tendencije, kako po izvorima prihoda, tako i u smislu zadovoljenja elementarnih potreba za stanovanjem, zdravljem, transportom, obrazovanjem, uslugama socijalne zaštite itd. Za veliki deo romske zajednice u Srbiji nipošto ne važi teza o relativnosti siromaštva koja konstatuje slobodu racionalnog izbora u pogledu proširivanja načina zadovoljavanja elementarnih potreba. Štaviše, neoliberalizacija za Rome znači problem pronalaska elementarnih načina zadovoljenja bazičnih potreba. Drugim rečima, za Rome, mogućnosti izbora su znatno sužene, tim više što su današnji načini zadovoljenja potreba dovedeni u apsolutnu zavisnost o kupovnoj moći.

Foto: Vladan Jeremić

Simptomi kulturalističkih posredovanja prilikom učestalog prebijanja Roma po ulicama, preko tortura u policijskim stanicama, do ispoljavanja institucionalnog rasizma putem masovnih iseljavanja kakva iniciraju lokalne vlasti, umnožili su se, a romska elita ni dalje nije rešavala te probleme političkim pritiskom. Iako institucinalni predlozi postoje, do sada država nije bila u stanju da zacrtane ciljeve strategija, akcionih planova i programa dosledno realizuje.² Imajući u vidu da su dopunska posredovanja unutar romske zajednice pripala romskoj “eliti”, koja je zadobila pravo participacije na političkom tržištu³, trebalo bi postaviti logično pitanje u kojoj meri elita može da se zalaže za istinsku demokratizaciju.

Afirmativna akcija pred izazovima budžetskih redukcija

Devedesetih godina, sa Zakonom o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju za teritoriji SRJ, kreće ulaganje i u multikulturalne programe, uglavnom donacijama Soroševog Fonda za otvoreno društvo. Iako se virus liberalnog idealizma u postjugoslovenskoj situaciji probijao i kroz Miloševićev režim, Gypsy industrija (bujanje romskih NVO) se u Srbiji mogla formirati tek ulaskom zemlje u evropske “demokratske” procese od dvehiljaditih naovamo. Bilo je jasno da usred strukturnih problema povratak na “srećne” forme asimilacije, koje su se provodile za vreme Jugoslavije, nije više moguć. Sistematski su se brisale tekovine SFRJ gde je 17% Roma bilo uključeno u proizvodan rad, sa relativno sigurnim zaposlenjem i garantovanim socijalnim pravima.⁴

Nova paradigma progresa je instalirana i u samotumačenju romske zajednice – “nacionalno buđenje” je omogućeno u novom demokratskom društvu koje konačno dozvoljava izlazak iz sub-društvene zabiti pružajući romskoj zajednici status nacionalne manjine. Odatle su do sada isplivale različite forme multikulturalnosti: od butik multikulturalizma koji promoviše nacionalne kafane i hranu, ali koji je sumnjičav prema merama afirmativne akcije, preko pedagoškog multikulturalizma koji strukturne probleme tretira ideologijom subjektivnog izbora, do demografsko-instrumentalnog multikulturalizma koji nacionalne manjine i imigrante smatra motorom ekonomije i čiji zagovornici teže razobličavanju konvencija nacionalne ekonomije. Svi ovi režimi tolerancije i imaginarnog zajedništva suočili su se sa sledećim paradoksom: šta ako su vrednosti nečije kulture takve da ih iz perspektive vlastitih kulturnih normi možemo smatrati nekulturnim i netolerantnim?

Foto: Sanja Knežević

Ideološki problem ovih formi multikulturalizama je u tome što se postojanje različitih kulturnih zajednica predstavlja kao mirna koegzistencija, dok je zapravo reč o upravljanju etničkim i rasnim sukobima. Primera radi, iako su zvanične vrednosti tolerancije formalno usvojene, ipak je za vreme Univerzijade 2009. tadašnja demokratska vlast organizovanje ovog događaja sprovodila ograđivanjem “nehigijenskog” romskog naselja, koje valjda nije bilo dovoljno čisto i reprezentatvino za posetioce željne lepog pejzaža.

Država Srbija nikada zvanično nije zauzela stav povodom izjava njemačke kancelarke Angele Merkel, Francuskog predsjednika Sarkozyja ili britanskog premijera Camerona koje su se ticale nove politike tretiranja multikulturalnosti. Evropska javnost reagovala je na ove izjave kao da se radi o buđenju potisnute nemačke prošlosti, novom nacizmu itd. Kasnije izjave Merkelove predočavaju pokušaj omekšavanja teze o propasti projekta multikulturalizma što pokazuje stanovitu ambivalentnost po ovom pitanju. Štaviše, Merkelova je u naknadnim izjavama podržavala priliv kvalifikovanih imigranata uz uslov poštovanja nemačkih zakona, ponovila je da je muslimanska kultura organski deo Nemačke kao i da je Nemačka iz ekonomskih razloga nakon II svetskog rata imigrantska zemlja per se. Multikulturalizam u evropskom kontekstu sažima mehanizme uključivanja-isključivanja u liku sretnog spoja republikanizma i federalizma i EU se ne može zamisliti bez multikulturalnih elemenata ugrađenih u konstitucionalne sisteme evropskih država.

Tržišni multikulturalizam

Tako se umesto definitivnog kraha multikulturalizma u Evropi sada radi o prilagođavanju režima tolerancije redukcijama mera afirmativne akcije, kresanju budžetskih sredstava za programe multikulturalnog sadržaja, prebacivanju odgovornosti na lenjivce u društvu, ukratko, reč je o opštoj reorijentaciji. Srbija je sledila ove mere: budžet je skresan za programe romske nacionalne manjine a uvedena je i kvota u okviru mera afirmativne akcije za upis romske dece u srednje škole i fakultete od 2%, dok su “lenji” Romi postali svi oni koji ne žele da na raskrnicama peru vetrobrane i ne žele da slave novu ideologiju preduzetništva. Ono što ostaje nejasno jeste pitanje pravca u kojem se kreće ova reorijentacija bez stvarnih orijentira. Dakle, nakon krize splasnuo je i početni entuzijazam koji je počivao na obilnom prilivu sredstava organizacijama civilnog društva. Izgledalo je kao da je multikulturalni fokus na kulturni identitet Roma utihnuo, pa su se sve više čuli glasovi koji zagovaraju politizaciju, naravno u skladu sa postojećim pravilima igre. Poziv romskih lidera na političko jedinstvo, na kooperativnu saradnju sa srpskom vladom i na prestanak politike pevanja i igranja je zapravo lozinka za akulturalizaciju.

Naravno, nije problem u pevanju i igranju kao takvom, već samo u onome koje nije kompatibilno sa kulturnim tržištem. Političko tržište romskih lidera je takvo da omogućuje koncentraciju i kontrolu distributivnih funkcija, jednom rečju, u potpunosti upravlja sferom kulture.⁵ Već se naziru učinci neoliberalnog slavljenja “razlike” u liku monokulturalizma i nacionalizma: sa jedne strane individualna sloboda izbora na tržištu kulturnih razlika, a sa druge strane prinuda uklapanja kulturnih razlika u nacionalne vrednosti. Vidi se da država nije neutralna u odnosu na multikulturalnost ali način na koji je posreduje upućuje na predatorsku i neselektivnu logiku prema kapitalu. Tako se u kontekstu mera štednji često u diskursima romskih NVO govori o niskoj ekonomskoj kulturi Roma, ali i o potencijalima da se ekonomska politika vodi u okvirima kulturne politike.⁶

Pomeranjem fokusa sa ideologije multikulturalizma na politički aspekt zapravo se i dalje ne rešavaju strukturni problemi romske zajednice. Kako je ova “politizacija” sasvim uklopljena u dominantni neoliberalni politički kurs, te dogmu politike štednje, zapravo se i ne radi o nekom novom političkom kursu. Probleme nezaposlenosti, problem masivnog osiromašenja stanovništva, probleme nestajanja socijalnih usluga i zdravstvenog osiguranja (Romi i Romkinje imaju najkraći životni vek), probleme socijalnog stanovanja itd., dominatna politika ne uspeva rešiti ni za većinsko stanovništvo, a još manje za romsko. Što se tiče aspekta kulture, jasno je da se ovi problem i ne mogu rešiti u okviru polja kulture. Što se tiče politike, da bi se dogodila stvarna emancipacija romske zajednice politiku je potrebno graditi na sasvim drugačijim osnovama.

1 Kao pokazatelj možemo uzeti i činjenicu da su na izborima za izbor članova Nacionalnih saveta nacionalnih manjina 2010. godine Romi izašli sa 10 listi kandidata, najviše od  svih nacionalnih manjina

Anlässlich der für Freitag den 11. Juli erwarteten Verhandlungen des Bundesrates über die Änderung des Asylgesetzes fand vor dem Bundesratsgebäude eine Protestveranstaltung statt. Die Versammelten riefen die Abgeordneten der Länder zur Blockade eines neuen Gesetzes auf, das Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien zu sicheren Herkunftsländern erklärt.

Mit dem 2012 lancierten Diskurs über die sogenannten Scheinasylanten aus Serbien, Mazedonien und Bosnien-Herzegowina hat die deutsche Rechte mit Innenminister Friedrich das Terrain für ein neue Gesetz vorbereitet, das schwere Folgen für Opfer von rassistischer Gewalt in diesen Ländern haben wird. Zur Zeit wird im deutschen Parlament eine Änderung des Asylgesetzes verhandelt, nach der Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien zukünftig zu den „sicheren Staaten“ zählen sollen. Die deutsche Regierung hatte diese Länder bereits im April diesen Jahres für sicher erklärt.

Dass Diskriminierung aufgrund ihrer nationalen Zugehörigkeit für in Serbien, Mazedonien oder Bosnien-Herzegowina lebende Roma zum Alltag gehört, belegen die Ergebnisse einer grossen Anzahl von Studien, die jedes Jahr im Auftrag internationaler Institutionen wie der OSZE, UNHCR und der Europäischen Kommission durchgeführt werden. Struktureller Rassismus verhindert die Ausübung grundlegender Rechte, wie kürzlich in einem Gerichtsverfahren wegen diskriminierenden Verhaltens eines Organs der Stadtverwaltung von Novi Sad in Serbien bewiesen werden konnte.

Demnach hatte es die Stadtverwaltung im Jahre 2008 abgelehnt, drei Personen mit der Roma-Hintergrund nachträglich ins Geburtenregister einzutragen. Die Organisation für Rechtshilfe Praxis reicht Klage wegen Diskriminierung ein und im Gerichtsurteil des Grundgerichts Novi Sad vom 12. September 2011 wurde Diskriminierung festgestellt. Obwohl das Urteil, wie in der Studie „Protecting Roma Against Discrimination“ der Organisation Praxis angeführt wird, „auf eindeutige Weise das [diskriminierende] Verhalten einzelner Organe gegenüber Personen mit Roma-Hintergrund bewiesen hat, wurden die Personen auch weiterhin nicht ins Geburtenregister eingetragen, da über ihre Rechte wieder derjenige Beamte entschied, der in seiner Begründung der Ablehnung des Antrags auf nachträgliche Eintragung diskriminierende Ausführungen gemacht hatte.“

Dieser Fall macht etwas deutlich, was jede Bürgerin und jeder Bürger Serbiens aus eigener Alltagserfahrung bestätigen würde: Gesetze, die den Normalbürger schützen sollten, stellen in der Praxis „tote Buchstaben auf dem Papier“ dar. Die Antidiskriminierungsgesetze, die Serbien und andere Länder in den letzten Jahren unter dem Druck der internationalen Institutionen eingeführt haben, garantieren in der Praxis nicht die Achtung der Menschenrechte und Grundrechte der Roma und anderer Minderheiten in Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien.

Unsicher fühlen sich die Bürgerinnen und Bürger in diesen in naher Zukunft angeblich „sicheren Staaten“ auch aufgrund von anderen Formen von Diskriminierung: wie in der oben erwähnten Studie angeführt wird, werden Romnja und Roma auch aufgrund von Armut oder Geschlecht diskriminiert. Nach der aktuellen Studie des „Public Policy Research Center“ betrachten Roma ihre schlechte wirtschaftliche Lage als größte Bedrohung. Nach Angabe der Nationalen Verbraucherorganisation Serbiens benötigt eine durchschnittliche Familie für Lebensmittel und laufende Kosten täglich zwischen 2.000 und 2.500 RSD; dabei sei in nur zwei Jahren die durchschnittliche Supermarkt-Rechnung von 600 auf 300 RSD gefallen. Darüber hinaus ist für dieses Jahr eine Strompreiserhöhung um 45% angekündigt. Zum Vergleich ist interessant, dass diesen Sommer der Tageslohn für die Obsternte, einer Saisonarbeit, der viele Roma nachgehen, zwischen 1.200 und 2.000 RSD liegt, was zur Zeit etwa 10-17€ entspricht. Eine Studie von UNICEF vom Anfang des Jahres weist auf die Vergrösserung des Unterschieds zwischen den Lebensumständen und der materiellen Stellung von Kindern aus Roma-Siedlungen und dem nationalen Durchschnitt hin.

Nach Jahrzehnten unkontrollierter Privatisierung, die zur völligen Vernichtung der Unternehmen in Staats- und Gemeineigentum zugunsten der persönlichen Bereicherung einzelner in- und ausländischer Politiker und Businessismen geführt hat, hat Serbien heute kein Potential für das Anschieben der Produktion und das Schaffen von Arbeitsplätzen. Diese ökonomische Misere trifft die gesamte Bevölkerung Serbiens. Die Roma-Bevölkerung jedoch, die ans untere Ende der Gesellschaft gedrängt ist, bekommt den Fall des Lebensstandards am meisten zu spüren und mit ihm den wachsenden Hass und die Frustration, die sich unter den Menschen verbreitet. Als Folge der Verschärfung gesellschaftlicher Spannungen unter dem Druck neoliberaler Reformen, wie Kürzungen staatlicher Budgets und drastische Verringerung der Angestelltenzahlen im öffentlichen Dienst, sehen sich Roma an manchen Orten direkten physischen Angriffen ausgesetzt.

Nach Angeben des Innenministeriums wurden in 2013 und im Januar und Februar dieses Jahres dreiunddreissig Vorfälle gemeldet, davon sechzehn körperliche Angriffe auf Roma. Diese Zahl muss ins Verhältnis gesetzt werden mit den Resultaten einer Studie zu Roma und der Reform des Sicherheitssektors in Serbien, die zeigen, dass Romnja und Roma wenig Vertrauen in die Polizei haben. Wie dort zu lesen ist, „nehmen Roma das Innenministerium im allgemeinen neutral oder negativ wahr, mancherorts allerding, wie zum Beispiel in Niš, betrachten sie die Polizei als Gefahr für die eigene Sicherheit, als korrumpiert und ineffektiv“. Besorgniserregend ist nach der genannten Studie, dass Roma, „auch wenn sie ungerechtem Verhalten ausgesetzt waren, keine Anzeige gegen die Polizei stellen und dass diejenigen, die ein neutrales Verhältnis zur Polizei haben, zur Einschätzung kommen dass die Polizei formell ihrer Pflicht nachkommt, später es aber nicht zu einer Lösung des konkreten Problems kommt“.

Aus diesen Ergebnissen kann man schließen, dass es eine unbekannte Anzahl von Vorfällen und körperlichen Angriffen auf Roma gibt, die der Polizei nie gemeldet wurden. Die Studie über Roma und die Reformen im Sicherheitssektor des Public Policy Research Centers liefert Indikatoren dafür, dass diese Zahl wesentlich höher ist als die Zahl der gemeldeten Vorfälle. Folglich gibt es für die Behauptung des Staatssekretärs des serbischen Innenministeriums Vladimir Božović anlässlich des Tags der Roma am 4. April 2014, dass Roma nicht in einem Maße Repression und Diskriminierung ausgesetzt seien, das sie zur Emigration in die Länder Westeuropas veranlassen könnte, keinen stichhaltigen Grund.

Die tatsächliche Gefährdung bestimmter Gruppen bezeugt die Anzahl anerkannter Asylanträge von Flüchtlingen aus den Ländern des westlichen Balkans in Deutschland, Belgien und der Schweiz. Wie die Organisation Pro Asyl aus Deutschland anführt, wurden im ersten Quartal 2013 105 Asylsuchende aus Serbien als schutzbedürftig registriert und bekamen Asyl gewährt. Die Gründe für die Probleme, mit denen die Roma-Bevölkerung in Bosnien-Herzegowina, Mazedonien und Serbien konfrontiert ist, liegen laut Pro Asyl in fortwährenden ethnischen Spannungen, Korruption in der Polizei und in den ineffektiven Institutionen der Justiz, die politischer Manipulation ausgesetzt sind. Pro Asyl folgert daraus, dass diese Staaten nicht in der Lage sind, Angehörigen verfolgter Minderheiten Schutz zu gewähren.

Trotzdem werden sich Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien demnächst auf der Liste der sicheren Staaten befinden, auch wenn die Verhandlungen im Bundesrat auf den 19. September verschoben sind. Die fremdenfeindliche Atmosphäre und der gegen Roma gerichtete Diskurs über sogenannte Scheinasylanten, den die deutsche Rechte nicht nur in Deutschland initiiert hat, sondern auch mit einer ähnlichen Kampagne in Serbien lanciert hat, hat seine Aufgabe erfolgreich erfüllt. Die deutsche und die serbische Regierung haben eine gemeinsame Sprache gefunden, wenn es darum geht, die Probleme der Angehörigen der schutzlosesten aber auch größten Minderheit Europas durch Exklusion und systematische Nichtachtung ihrer Rechte zu lösen.

Quellen:

„Serbien, Mazedonien und Bosnien – sichere Herkunftsstaaten? Zusammenfassung des Rechtsgutachtens“, Pro Asyl, 2014, http://www.proasyl.de/fileadmin/fm-dam/NEWS/2014/Zusammenfassung_des_Rechtsgutachtens.pdf

„Roma Women and Men and Security Sector Reform in the Republic of Serbia. How Roma Women and Men Perceive Their Own Security and the Functioning of Security Sector Institutions“, Public Policy Research Centre, Belgrade, 2014, http://publicpolicy.rs/publikacije/d8d89ad852091936d45460ddab672e49a0d87c45.pdf

„Protecting Roma Against Discrimination“, Praxis, Belgrade, 2013, http://www.praxis.org.rs/images/praxis_downloads/Protecting_Roma_Against_Discrimination.pdf

„Serbia Roma Settlements Multiple Indicator Cluster Survey“ on the situation of children and women, 2014, Key Findings, Unicef, http://www.unicef.org/serbia/MICS5-English-final.pdf

Mladen Vasiljević, predsednik MZ Sirča kaže da je protest bio preventivan, jer su dobili informaciju da će doći prodavac kuće, porodica koja kupuje i organizacija koja je dala novac da se romskoj porodici kupi kuća.

– Sirča preživljava jako teške trenutke. Ni zemljotres, ni poplave nisu Sirču toliko degradile kao ovo naseljavanje kosovskih Roma. Mi nismo rasisti, ali jednostavno sa njima ne možemo zajedno živeti, jer nam se narušava mir. Meštani Sirče su za vreme Turaka bežali u brda, u Trgovište, a izgleda da ćemo sada morati opet isto da uradimo. Mi sa njima ne možemo da se mešamo – kaže Vasiljević, dodajući da u selu ima još dvadesetak praznih kuća, koje su Romi nameračili da kupe, i da za sada imaju mirne proteste, ali ako se ne odustane od prodaje, biće radikalizacije protesta.

Vasiljević tvrdi da su u Sirči “već kupljene dve kuće od nekih tajnovitih organizacija”. “U kupoprodajnom ugovoru se pojavljuje Rom sa Kosova i Srpkinja koja je prodavac. Imamo još potencijalnih dvadesetak kuća, čiji vlasnici ne žive u njima”, kazao je Vasiljević.

On tvrdi da su meštani “zbunjeni i uplašeni” i da su “Romi počeli masovno da kupuju kuće”.

U izjavi predsednika mesne zajednice (koji koristi svoju institucionalnu poziciju da govori u ime svih stanovnika sela) može se naći niz primera retoričkih strategija – kontrast, hiperbola, istorijske analogije, pozivanje na saosećanje i manipulisanje ulogama žrtve i tlačitelja – kojima se svaki rasistički diskurs gradi. Susrećemo se i sa jednom od čestih, gotovo neizostavnih, strategija očuvanja obraza, koja je i u naslovu ovog teksta (Nismo rasisti, ali…). Reč je o semantičkom potezu prividnog poricanja kojim govornik koji izgovara rasistički iskaz pokušava sebe u isto vreme da distancira od onog što izgovara i zadrži u dobrom svetlu. Ono što ovakav diskurs čini u praksi jeste da, oslanjajući se na sistemsku diskriminaciju Roma u Srbiji i svakodnevni, banalni rasizam (Vasiljević ni u jednom trenutku ne kaže šta će se to dogoditi kada Romi dođu u njihov komšiluk, već samo “mešanje” je nedopustivo), legitimiše svoje nosioce i njihov rasistički čin.

U tekstu se navodi i kako je pomoćnik gradonačelnika Kraljeva, Vukman Rakočević, za Blic  izjavio kako je “čuo… da u svemu ovome posreduje Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i da je u pitanju Sporazum o readmisiji”. Imajući u vidu najavljene izmene zakona o azilu u Nemačkoj i antiromski diskurs o lažnim azilantima koji legitimiše zatvaranje zemalja EU, dodeljivanje uloge surovih stražara kandidatima iz jugoistočne Evrope, dok se građani okreću jedni protiv drugih (usput, slične strategije se upošljavaju da prate usvajanje novog Zakona o radu, jedan od primera je i ovaj), u bliskoj budućnosti može se očekivati još ovakvih protesta u Srbiji. Utoliko više što su u skladu sa zvaničnom politikom i praksom, ovdašnjom i onom u EU.

piše: Rena Rädle

Povodom rasprave u nemačkom Bundesratu o izmeni zakona o azilu u petak 11. jula, održan je protestni skup ispred ove zgrade, u kome se od predstavnika federalnih jedinica zahteva da blokiraju novi zakon koji proglašava Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju bezbednim državama.

Diskurs o takozvanim lažnim azilantima iz Srbije, Makedonije i Bosne, koji je pokrenula nemačka desnica i ministar unutrašnjih poslova Fridrih 2012. godine, pripremio je teren za novi zakon, koji će imati velike posledice za žrtve rasističkog nasilja u ovim zemljama. Trenutno se u nemačkom parlamentu raspravlja o izmeni zakona o azilu, koji bi ubuduće pripojio Srbiju, Bosnu-Hercegovinu i Makedoniju takozvanim „sigurnim zemljama“. Nemačka vlada je već krajem aprila ove godine ove zemlje proglasila bezbednim.

Da je diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti svakodnevnica za Rome koje žive u Srbiji, Makedoniji ili Bosni, svedoče rezultati velikog broja istraživanja, koja se sprovode svake godine po nalogu međunarodnih institucija kao što su OEBS i Evropska komisija. Strukturalni rasizam sprečava ostvarivanje osnovnih prava, što je nedavno dokazano i sudskom presudom u slučaju utvrđivanja diskriminatornog postupanja organa javne uprave u Novom Sadu.

Naime, 2008. godine gradska uprava je odbila naknadni upis u matičnu knjigu rođenih trojici članova romske zajednice. Organizacija za pravnu pomoć Praxis, podnela je tužbu zbog diskriminacije, a presudom Osnovnog suda u Novom Sadu od 12. septembra 2011. godine utvrđena je diskriminacija. Iako presude, kako se navodi u istraživanju „Zaštita Roma od diskriminacije“ organizacije Praxisa iz 2013. godine „na nedvosmislen način ukazuju na stav pojedinih organa prema licima romske nacionalnosti, ova lica i dalje nisu upisana u matičnu knjigu rođenih, a o njihovim pravima ponovo je odlučivao isti službenik koji je u obrazloženju zaključaka kojima su odbačeni zahtevi za naknadni upis iznosio diskriminatorne navode“.

Ovaj slučaj pokazuje ono što bi i svaki građanin Srbije mogao na osnovu svakodnevnog iskustva da potvrdi: zakoni koji bi trebalo da štite običnog građana u praksi se svode na „mrtvo slovo na papiru“. Anti-diskriminatorni zakoni, koje su Srbija i druge zemlje usvajale proteklih godina pod pritiskom međunarodnih institucija, u praksi ne garantuju poštovanje ljudskih, pa ni osnovnih prava Roma i drugih manjina u Srbiji, Bosni i Makedoniji.

Nesigurno se osećaju građani u ovim uskoro navodno „sigurnim zemljama“ i po drugim osnovama diskriminacije: kako se navodi u pomenutom istraživanju, Romkinje i Romi su diskriminisani i po osnovu siromaštva ili roda. Po aktuelnom istraživanju Centra za istraživanje javnih politika, najvećom pretnjom Romi smatraju svoj loš ekonomski položaj. Kako navodi Nacionalna organizacija potrošača Srbije, prosečnoj porodici za hranu i račune dnevno je neophodno između 2.000 i 2.500 dinara, a samo za dve godine prosečan račun u prodavnici je pao sa 600 dinara na 300 dinara. Štaviše, za ovu godinu najavljeno je ponovo poskupljivanje struje od čak 45%. Poređenja radi, treba znati da ovoga leta dnevnica za berbu voća, sezonski posao koji često obavljaju pripadnici romske zajednice, iznosi 1200-2000 dinara (trenutno oko 10-17€). Istraživanje UNICEF-a sprovedeno početkom ove godine takođe ukazuje na produbljivanje jaza između životnih uslova i materijalnog položaja dece iz romskih naselja i nacionalnog proseka.

Srbija danas, nakon višedecenijske divlje privatizacije, koja je dovela do potpunog uništenja društvenih preduzeća radi ličnog profita pojedinačnih domaćih i stranih političara i biznismena, nema potencijal za pokretanje produkcije i stvaranje radnih mesta. Ova ekonomska mizerija pogađa celokupno stanovništo Srbije. Međutim, romska populacija, koja živi na najnižoj lestvici društva, najviše oseća pad životnog standarda i porast mržnje i frustracije koja se stvara među ljudima. Kao posledica zaoštravanja društvenih odnosa pod pritiskom neoliberalnih reformi kao što su budžetni rezovi i drastično smanjivanje zaposlenih u javnom sektoru, Romi se u nekim lokalnim zajednicama suočavaju sa direktnim fizičkim pretnjama.

Prema izjavi MUP-a tokom 2013. i januaru i februaru ove godine registrovana su 33 incidenta od kojih je 16 fizičkih napada na Rome. Ovu cifru treba tumačiti u svetlu rezultata istraživanja o Romima i reformi sektora bezbednosti, koji su pokazali da Romi u Srbiji nemaju mnogo poverenje u policiju. Kako se tamo navodi, „Romi uglavnom neutralno ili negativno opažaju Ministarstvo unutrašnjih poslova, a negde, kao što je slučaj u Nišu, policiju vide kao izvor rizika po bezbednost, kao korumpiranu i neefikasnu“. Zabrinjavaće je da po istom izveštaju Romi „iako su bili izloženi arbitrarnom ponašanju, ne podnose pritužbe protiv policije, a oni, koji imaju neutralni stav o policiji, ocenjuju da policija formalno obavlja dužnosti ali da kasnije ne dolazi do rešavanja konkretnog problema“.

Iz ovih rezultata se može zaključiti da postoji određeni, nepoznati, broj incidenata i fizičkih napada na Rome, koji nikada nisu prijavljeni Ministarstvu unutrašnjih poslova. Istraživanje o Romima i reformi sektora bezbednosti Centra za istraživanje javnih politika pruža indikatore da je ovaj broj značajno veći nego broj prijavljenih napada. Stoga, tvrdnja koju je Državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Vladimir Božović izneo povodom dana Roma 4. aprila 2014, da Romi nisu trpeli represiju i diskriminaciju u toj meri koja bi mogla da utiče na to da se oni isele u zemlje zapadne Evrope, nema dokazanu osnovu.

O faktičkoj ugroženosti određenih grupa svedoči i broj prihvaćenih zahteva za azil izbeglica iz zemalja zapadnog Balkana u Nemačkoj, Belgiji i Švajcarskoj. Kako navodi nevladina organizacija Pro-Asyl iz Nemačke, u prvom kvartalu 2013. godine u Evropskoj uniji ukupno 105 tražilaca azila iz Srbije registrovani su kao ugroženi. Razlog za probleme sa kojima se građani romske nacionalnosti suočavaju u Bosni, Makedoniji i Srbiji, Pro azil vidi u istrajnim etničkim tenzijama, korupciji policije i u neefikasnim pravosudnim organima koji su izloženi političkim manipulacijama. Pro azil zaključuje da ove države nisu spremne da proganjanim pripadnicima manjina pruže zaštitu.

Uprkos toga, Srbija, BH i Makedonija će se uskoro naći na spisku bezbednih država, iako je konačna rasprava zbog propusta u proceduri juče odložena do 19. septembra. Ksenofobična atmosfera i antiromski diskurs o lažnim azilantima, koji je nemačka desnica ne samo pokrenula u Nemačkoj, nego i podržavala sa sličnom kampanjom u Srbiji, svoj zadatak su uspešno obavili. Nemačke i srpske vlasti našle su zajednički jezik kad je reč o tome da se problemi pripadnika najugroženije, ali i najveće, manjine u Evropi rešavaju isključivanjem i sistematskim ignorisanjem njihovih prava.

Izvori:

Izveštaj nemačke organizacije Pro-Asyl

Istraživanje: Romkinje i Romi i reforma sektora bezbednosti u Srbiji

Zaštita Roma od diskriminacije, izveštaj organizacije Praxis

Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece u Srbiji

Izvor: Medija centar Beograd

Kancelarija UNICEF-a u Srbiji i Republički zavod za statistiku predstavili su u četvrtak 3. jula rezultate istraživanja Višestrukih pokazatelja položaja žena i dece u Srbiji – MICS 5. U periodu od 1. februara do 30. aprila 2014. godine sprovedena su dva istraživanja na teritoriji cele Srbije. Jedno istraživanje obuhvatilo je uzorak od 7.351 domaćinstava koja su izabrana u nacionalno-reprezentativnom uzorku, a drugo na uzorku od 1.976 domaćinstava u romskim naseljima.

Istraživanje o položaju dece u Srbiji pokazuje pogoršanje položaja dece iz osetljivih grupa stanovništva, a nekoliko indikatora jasno ukazuje na produbljivanje jaza između marginalizovane dece (siromašne dece i dece iz romskih naselja) i nacionalnog proseka.

Smrtnost odojčadi u romskim naseljima je i dalje skoro dva puta veća u odnosu na nacionalni prosek – 13 promila u romskim naseljima u odnosu na šest promila među opštom populacijom, odnosno 14 promila nasuprot sedam promila za decu ispod pet godina starosti, ukazali su UNICEF i RZS.

U opštoj populaciji 84% dece i samo 43% dece u romskim naseljima ima obroke koji uključuju hranu iz četiri ili više grupa namirnica, što se smatra minimumom kako bi se obezbedila raznolikost ishrane za zdrav rast i razvoj. Neodgovarajući unos hrane utiče na ukupno stanje uhranjenosti, i istraživanje pokazuje da u romskim naseljima skoro svako peto dete (19%) ispod pet godina zaostaje u rastu.

Kada je reč o obrazovanju, 50% dece uzrasta 3 do 5 godina u opštoj populaciji obuhvaćeno je predškolskim obrazovanjem, dok je obuhvat dece iz najsiromašnijih domaćinstava samo 9%, a dece iz romskih naselja još manji – samo 6% ide u obdanište. 97% dece školskog uzrasta u opštoj populaciji se upiše u prvi razred. U romskim naseljima taj procenat pada na 69%. Srednju školu pohađa 89% adolescenata iz opšte populacije, dok je to slučaj za samo 22% adolescenata iz romskih naselja. Za devojčice iz romskih naselja situacija je daleko gora – samo njih 15% ide u srednju školu.

Čak 17% devojčica iz romskih naselja su se udale pre navršene 15-te godine života, a 57% je stupilo u brak pre navršene 18-te godine. Među njima je 38% adolescentkinja rodilo bar jedno dete pre punoletstva, što donosi dodatne izazove za njihovo zdravlje i obrazovanje.

Ostale rezultate istraživanja i glavne nalaze možete da preuzmete u .pdf formatu na srpskom kao i na engleskom jeziku.

]]> http://www.starosajmiste.info/blog/romi-smesteni-u-skloniste-puno-misomora/ Mon, 02 Jun 2014 23:41:46 +0000 http://www.starosajmiste.info/blog/?p=3181

„Dane i noći provodili su u prostoru bez toaleta, nisu imali gde da se kupaju, bili su bez lekarske i bilo kakve druge pomoći. Jednu noć su povedeni u Dobanovce ali tamo nisu hteli da ih prime. Na autoputu su satima čekali u autobusu. Na kraju su ih stavili u sklonište puno mišomora. Bez kupatila, tople vode i slivnika. U domu zdravlja nisu hteli da ih pregledaju kao ostale koji su iz Obrenovca jer oni nisu iz tog grada.“ Continue reading →]]> Zoran Glavonjić, RSE 30.05.2014

Grupi građana romske nacionalnosti, koji su izmešteni iz svojih poplavljenih kuća u neformalnim naseljima, nije pružena pomoć kao ostalima ugroženim nepogodom. Na to je upozorio zaštitnik građana Saša Janković, ali nadležni negiraju odgovornost. Grupa od trideset Roma, među kojima je dvadesetoro dece, boravila je u različitim prostorima javnih vlasti i organizacija, a nijedan od prostora u kojma su bili smešteni ne ispunjava higijenske uslove.

U prihvatnom centru u Dobanovcima nije im dozvoljen smeštaj iz otvoreno diskriminatornih razloga, kaže ombudsman Saša Janković.

„Dane i noći provodili su u prostoru bez toaleta, nisu imali gde da se kupaju, bili su bez lekarske i bilo kakve druge pomoći. Jednu noć su povedeni u Dobanovce ali tamo nisu hteli da ih prime. Na autoputu su satima čekali u autobusu. Na kraju su ih stavili u sklonište puno mišomora. Bez kupatila, tople vode i slivnika. U domu zdravlja nisu hteli da ih pregledaju kao ostale koji su iz Obrenovca jer oni nisu iz tog grada.“

Ombudsman je konstatovao da ovim građanima romske nacionalnosti, uključujući i decu, nisu pružene zdravstvena i socijalna zaštita, kao ni druge neophodne usluge i podrška koje su pružane drugim građanima u stanju posebne ranjivosti usled evakuacije iz poplavljenih domova. Time su prekršena njihova prava, posebno dece, na odgovarajući smeštaj, aštitu zdravlja, neodložnu pomoć u situaciji ugroženosti i na jednako postupanje i zaštitu prava. Takođe, kako je utvrdio zaštitnik građana, među organima uključenim u zbrinjavanje stanovništva posle poplave nema saglasnosti o minimumu funkcionalne organizacije.

Zaštitnik građana traži odgovornost

Za objašnjenje radi utvrđivanja odgovornosti Janković obratio se Beogradskom štabu za vanredne situacije, Crvenom krstu i Gradskom centru za socijalnu zaštitu, ali svi su međusobno porekli nadležnost.

„Gradonačelnik Siniša Mali rekao mi je da o tome gde će ko da bude odlučuje Crveni krst. A oni su rekli da to radi Gradski štab. Onda je Mali rekao da to radi Gradski centar za socijalnu zaštitu, da ljudi iz ove grupe nisu prošli trijažu. Ali se onda ispostavilo da jesu i da je Centar za socijalnu zaštitu upoznat sa svim tim ali da nije uradio to što treba. Tako da sam im svima rekao da se dogovore ko je nadležan i da te ljude prvo izmeste iz bolesne atmosfere. Da sklone ljude odatle i da ih zbrinu na primerenom mestu, jer jednostavno takav odnos prema njima ne sme se nastaviti.“

Ova grupa Roma trenutno je smeštena u skloništu u Novom Beogradu u kom ne postoje elementarni sanitarni i drugi potrebni uslovi. Javno preduzeće Skloništa Srbije saopštilo je da nije krivo za loše uslove u kojima se oni nalaze u Ulici Goce Delčeva jer su skloništa prvenstveno namenjena za boravak u ratnim situacijama, tako da nemaju komfor niti mogu da zadovolje higijenske uslove za duži boravak ljudi, a posebno dece i odojčadi.

Preporuke ombudsmana su da Centar za socijalni rad Beograda i Crveni krst bez odlaganja razjasne nadležnosti i preduzmu sve mere da ova grupa građana bude smeštena u uslovima koji nisu lošiji od uslova u kojima borave drugi građani evakuisani zbog poplava. Preporučeno je i da se oni evidentiraju kao i svi drugi građani, kao i da se prema njima postupa kao i prema drugima, uključujući pružanje zdravstvenih usluga, obrazovanje za decu, socijalnu zaštitu, ishranu, odevanje i svaki drugi vid pomoći koji se pruža žrtvama elementarne nepogode.

The Auschwitz Album

Krajem maja i početkom juna 1944. godine u koncentracioni logor Aušvic doveden je veliki broj mađarskih Jevreja iz Zakarpatja. Posebna deonica pruge izgrađena je od železničke stanice u gradu Aušvicu (Oświęcim) kako bi se završavala u samom logoru. Dva pripadnika SS jedinica, Ernst Hofmann i Bernhard Walter, imali su zadatak da fotografišu i uzmu otiske prstiju logoraša koji su označeni kao radno sposobni, te nisu odmah poslati u kasne komore. Album fotografija iz Aušvica, koji prikazuje čitav proces osim ubijanja u gasnim komorama, jedina je preživela vizuelna evidencija iz logora Aušvic-Birkenau. Pretpostavlja se da je pripremljen kao dokumentacija namenjena višim instancama. Album je 1980. godine memorijalnom centru Yad Vashem donirala preživela logorašica Lilly Jacob-Zelmanovic Meier i možete ga pogledati na ovoj strani.

©Romedia Foundation

U to vreme 1944. godine, logor se još uvek oporavljao od majske pobune Roma o kojoj se ne govori toliko često. Sedamnaest meseci pre toga, po Himlerovoj naredbi, Romi iz geta širom Evrope dovedeni su u Aušvic-Birkenau. Oni koji nisu ubijeni odmah po dovođenju u Aušvic, završili su u mešovitom (porodičnom) “ciganskom logoru” (Zigeunerlager) u okviru sektora BIIe logora Aušvic II – Birkenau. Bili su naterani na prinudni rad, mučeni su i nad njima, najviše nad decom, sprovođeni su brutalni eksperimenti.

15. maja 1944. tajni pokret otpora obavestio je Rome o planovima nacista da narednog dana zatvore taj deo logora i ubiju sve romske zatvorenike (u tom trenutku ih je bilo 6000) u gasnim komorama kako bi napravili mesta za novu grupu logoraša, tek pristiglu i fizički sposobniju za rad. Sutradan, 16. maja 1944. došlo je do žestoke pobune Roma u Aušvicu – odbili su poslušnost SS čuvarima i nisu izašli na jutarnju prozivku. Umesto toga, naoružani čekićima, pijucima, lopatama, daskama, šipkama i bodljikavom žicom, zabarikadirali su se u svoje barake. Deca su se naoružala sakupljenim kamenjem. Kada su čuvari tokom popodne organizovano krenuli u napad na zatvorenike, naišli su na nezapamćeni otpor i bilo je žrtava na obe strane. Budući da su vozovi sa novim logorašima već pristigli u Aušvic, uprava logora odlučila je da se prekine napad i povuku jedinice, kako se otpor ne i raširio na ostale barake. Tog dana Romi su sačuvali svoje živote, ali je odmah zatim usledilo njihovo izgladnjivanje.

Nedelju dana kasnije, nacisti su prebacili 1500 najsnažnijih Roma u Aušvic I, a mnogi su poslati u logor Buhenvald i druge logore. 3000 preostalih logoraša iz sektora BIIe, uglavnom starijih ljudi i dece, uprkos otporu, ubijeni su u gasnim komorama 2. avgusta 1944, koji se obeležava kao Dan sećanja na Holokaust Roma (pharrajimos ili porajmos).

16. maj se obeležava kao Dan otpora Roma kao podsetnik da nema te destruktivne sile kojoj se nije moguće suprotstaviti, odnosno da nema te situacije u kojoj otpor, koliko god beznadežan, nije moguć. Ustanak se se dogodio u nemogućim uslovima – u prostoru koji je zamišljen, projektovan i izgrađen kao najefikasniji model za masovno ubijanje ljudi bez mogućnosti njihovog bekstva i spasa, u uslovima sveprisutnog straha i sistematskog uništenja ljudskog tela i duha.