U decembru 2016. godine je objavljena vest da je u pripremi zakon kojim će prostor nekadašnjeg nacističkog logora Sajmište u Beogradu biti trajno zaštićen, tako što će na njemu biti izgrađen spomen kompleks posvećen žrtvama genocida, okupacije i ratnih zločina. U pitanju je Zakon o Ustanovi spomen-žrtve, čiji je predlog Vlada Republike Srbije nedavno podnela na razmatranje i usvajanje republičkom parlamentu. Predlog je već podržan od strane predsednika Tomislava Nikolića.

U javnosti je ovaj zakon predstavljen kao značajan događaj, kao „prvi korak ka obeležavanju poslednjeg neobeleženog velikog logora u Evropi“ i najava kraja dugogodišnjeg nemarnog odnosa prema ovom istorijski važnom mestu stradanja.

Međutim, sam predlog zakona koji će se uskoro naći u parlamentu ostavlja malo prostora za optimizam i nadu da će najveći logor u okupiranoj Srbiji zaista konačno dobiti dostojno spomen obeležje. Naime, Ustanova spomen-žrtve kakva je zamišljena ovim zakonom predstavlja kontinuitet sa spornom politikom sećanja na Sajmište, onom koja je obeležila poslednjih sedam decenija, a sam tekst zakona sadrži brojne problematične, ideološki obojene interpretacije istorije ovog mesta i njegove simbolike.

Pre nego što se osvrnem na sporna mesta u predlogu zakona, ukazujem i na jedan njegov pozitivan aspekat. Novim republičkim zakonom Sajmište se proglašava za „prostorno kulturno-istorijsku celinu“ i „područje posebne namene“, što treba da osujeti planove onih koji su poslednjih decenija u Sajmištu videli pre svega ekskluzivnu lokaciju, mesto za „strane investicije“ i „komercijalne sadržaje“. Međutim, problem Sajmišta nikada nije bio samo uređenje njegovog fizičkog prostora, nego pre svega to šta na tom mestu treba da bude glavni objekat sećanja. U onome „šta“ leže glavne mane predloga novog zakona na koje zelim da ukažem.

Prvo, u zakonu se Sajmište pominje isključivo kao lokalitet na kome će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve. Sajmište, navodi se u Članu 1, mesto je koje zbog svog „značenja uzvišene tragike“ među Srbima, Jevrejima i Romima predstavlja adekvatan prostor za „ispunjavanje trajnog pamćenja i spomena pravednih i herojskih žrtava genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina“. Nigde u zakonu ne piše da će memorijalna ustanova koja se gradi na autentičnom mestu stradanja biti posvećena pre svega istoriji logora koji se tamo nalazio i njegovim žrtvama, što je ustaljena praksa širom Evrope. Umesto toga, Sajmištu je namenjeno da bude memorijalno mesto opšteg karaktera, gde će se obeležavati istorijski događaji koji nemaju neposredne veze sa logorom koji se tamo nalazio. Indikativno je i to da se Sajmište ne spominje u nazivu memorijalnog kompleksa, već on nosi generični naziv „spomen-žrtva“.

Drugo, u Članu 1 predloga zakona lokalitet na kome će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve opisan je kao mesto „na kojem je u Drugom svetskom ratu, na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske bio koncentracioni logor za Srbe, Jevreje i Rome“. Ovaj opis je neprecizan i krajnje tendenciozan. Tačno je da se Sajmište formalno nalazilo na teritoriji NDH koja se prostirala do leve obale Save u Beogradu, ali je sporazumom između nemačke komande u Beogradu i Pavelićeve vlade u Zagrebu Sajmište bilo stavljeno pod kontrolu nacističkog bezbednosnog aparata. Dakle, Sajmište je sve vreme (čak i na samom kraju rata, kada su upravu logora privremeno preuzele ustaše) bilo nacistički logor i deo Srbije pod direktnom okupacijom Nemačke. Predlogom zakona, međutim, sugeriše se da je to bio ustaški logor.

Ne verujem da su autori zakona svesno propustili da pomenu da je Sajmište bilo nacistički logor, niti tvrdim da su namerno pokušali da ga u potpunosti „pripišu“ NDH. Sva je prilika da je u pitanju previd koji će, nadam se, biti ispravljen. Pa ipak, potenciranje suštinski irelevantne činjenice da je Sajmište bilo na teritoriji NDH (pa makar i kao nacistički logor) ima svoju istoriju i jasne političke konotacije. Još krajem osamdesetih, Milan Bulajić, inicijator i prvi direktor Muzeja žrtava genocida, insistirao je na ovom podatku i plasirao ga u javnosti da bi uspostavio simboličku vezu između logora Sajmište i stradanja Srba u NDH i na taj način opravdao svoje nastojanje da baš na Sajmištu kao reprezentativnoj lokaciji bude memorijalni centar posvećen pre svega stradanju Srba. Činjenica da se Sajmište ponovo karakteriše kao logor „na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske“ ukazuje na to da je ova ideološka matrica još uvek aktuelna, ali i nagoveštava da će i Ustanova spomen-žrtve biti fokusirana pre svega na događaje u NDH.

Osim toga, opis Sajmišta kao logora „za Srbe, Jevreje i Rome“ bez bilo kakve kvalifikacije je takođe problematičan. Iako većina žrtava logora Sajmište jesu bili Srbi, ovakva formulacija prenebregava činjenicu da je Sajmište uspostavljeno kao Judenlager, to jest da su jedino Jevreji bili žrtve sistematskog uništenja u gasnom kamionu. U nacrtu zakona, osobenost sudbine Jevreja na Sajmištu ničim nije naznačena, niti je ukazano na značaj koji ovaj logor zauzima u istoriji Holokausta. Kako tvrdi američki istoričar Kristofer Brauning, ubijanje Jevreja na Sajmištu predstavljalo je „začeće“ šireg plana po kome bi evropski Jevreji bili uništeni i „nagovestilo efikasnost i rutinsku hladnokrvnost“ koja će tek narednih godina biti usavršena u nacističkim logorima smrti. Prema tome, zakon koji prema svojoj preambuli oličava brigu srpskog društva za žrtve Holokausta, formulisan je na način koji upravo prenebregava status Holokausta kao posebnog istorijskog događaja i jedinstvenog primera ljudskog stradanja.

Treće, u Članu 2 Predloga zakona definišu se pojmovi genocid, Holokaust i porajmos (genocid nad Romima), i posebno „genocid nad srpskim narodom“, koji su, kako se navodi, „izvršili Nezavisna Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji za vreme Drugog svetskog rata u periodu od 1941. do 1945. godine na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije“. Da je u NDH počinjen genocid nad srpskim narodom nije sporno, ali jeste tvrdnja da se nemački zločini nad srpskim stanovništvom u okupiranoj Srbiji, ili zločini albanskih kolaboracionista, takođe mogu na taj način okarakterisati. Mere odmazde koje je nemački okupator sprovodio u Srbiji nisu imale karakteristike genocida, te se ovakvom konstatacijom još jednom marginalizuje specificnost sudbine Jevreja koji su u okupiranoj Srbiji bili jedine žrtve genocida. Isticanje zločina na Kosovu i „posebne“ uloge albanskih kolaboracionista u genocidu je naročito sporno, jer ovi zločini ne samo da nemaju nikakve veze sa Sajmištem, već predstavljaju pokušaj da se Kosovo, kao večiti motiv srpskog nacionalističkog diskursa, uvrsti i u sećanje na Drugi svetski rat. Time se Sajmište direktno instrumentalizuje za potrebe aktuelne politike.

Konačno, Član 3 predloga zakona definiše strukturu Ustanove, koja će se sastojati od „postojećeg Muzeja žrtava genocida“, „muzeja holokausta (sic)“ i „muzeja porajmosa“, s tim da će poslednja dva imati „odgovarajuću autonomiju“ u okviru institucije. Ovakva struktura se nigde ne spominje u delu zakona posvećenog upravljanju muzejom (članovi 9-15). Nigde nije naznačeno kako će predstavnici „autonomnih“ muzeja biti zastupljeni u upravnom odboru, ko ce njima rukovoditi ili kako će im biti dodeljivana budžetska sredstva. Nije precizirano ni u čemu će se sastojati „autonomija“ iz Člana 3, niti zašto je ona potrebna, kao ni to da li će Muzej žrtava genocida nastaviti da funkcioniše u okviru Ustanove spomen-žrtve, ili će on osnivanjem Ustanove prestati da postoji. Činjenica da je deo zakona o upravljanju Ustanovom spomen-žrtve doslovce prepisan iz Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida iz 1992. godine ukazuje na to da nova institucija nije ništa drugo nego novo ime za Muzej žrtava genocida, s dodatkom dva delimično „autonomna“ ogranka.

Uzevši u obzir do sada pomenuto, nameće se utisak da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve, umesto mesta sećanja na stradale u logoru Sajmište Srbija dobija „srpski Jad Vašem“, onakav kakvim su ga krajem osamdesetih godina zamislili i osmislili Milan Bulajić i Klara Mandić, a 1992. ih zdušno podržali Miloševićev režim i Vojislav Šešelj. Ustanova spomen-žrtve baviće se, kako stvari stoje, prvenstveno genocidom nad srpskim narodom u NDH, Srbiji i na Kosovu, dok će muzeji posvećeni jevrejskim i romskim žrtvama biti prostorno i tematski izdvojeni. Time će biti institucionalizovana u Srbiji višedecenijska praksa da se Holokaust marginalizuje i posmatra isključivo kao deo istorije jevrejske zajednice, a ne kao neotuđivi deo istorije Srbije. Srbija, naravno, ima pravo na svoj Jad Vašem, ali ne na Sajmištu, mestu koje ima svoju jedinstvenu istoriju i tragičnu prošlost. Žrtvama Holokausta ubijenim u gasnom kamionu u proleće 1942. preti izopštenje iz istorije ovog mesta, koje će biti ustupljeno srpskim žrtvama kao glavnom objektu sećanja.

Sve ovo sam predvideo još pre pet godina i u zaključku knjige Staro sajmište: Mesto sećanja, zaborava i sporenja napisao da će oni koji budu odlučivali o sudbini Sajmišta najverovatnije nastaviti u pravcu zacrtanom u prošlosti, i umesto da kreiraju novu kulturu sećanja, zasnovanu na činenicama vezanim za žrtve logora Sajmište, pokušati da među postojećim, problematičnim interpretacijama pronađu najmanji zajednički imenitelj, a Holokaust ostave na margini kolektivnog sećanja. Izvesno je, dakle, da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve Sajmište, umesto dostojnog spomen obeležja, dobija samo trajni podsetnik na ranije propuste i dokaz da sporna politika sećanja iz osamdesetih i devedesetih jos uvek definiše odnos prema prošlosti.

Jovan Byford, http://pescanik.net/sporni-zakon-o-starom-sajmistu/, 11.02.2017.

Piše: Nada Banjanin Đuričić

Znaju li Beograđani koji piju i obeduju u restoranu “So i biber” na levoj obali Save, na Starom sajmištu u broju 19, da se u toj zgradi, u nekadašnjem Turskom paviljonu, tokom rata od ’41. do ’44. u sklopu nacističkog Jevrejskog logora Zemun, kasnije, Prihvatnog logora Zemun, nalazilo kupatilo i – mrtvačnica? Efemeran podatak? 

Spada li taj podatak u domen informacija od javnog značaja? Da li ljudi individualno, jedan po jedan, treba da šalju popunjene formulare Službi za katastar nepokretnosti i da se raspituju šta se u kojoj zgradi na Starom sajmištu nalazilo pre 70 godina? Ili bi, možda, očuvane originalne zgrade iz tog perioda trebalo da budu pod zaštitom države, kao sastavni deo memorijalnog kompleksa, možda muzej, a do tada ispred svake bi trebalo da se nalazi makar tabla sa oznakom: “Ova zgrada je sazidana 1938. kao Turski paviljon na Beogradskom sajmištu. Tokom nacističke okupacije bila je sastavni deo Jevrejskog logora Zemun, korišćena je kao kupatilo i mrtvačnica.”

Preko puta, u broju 20, nalazi se još jedan restoran “Posejdon” sa velikom sportskom salom i teretanom. Zar ne bi ispred njega trebalo da stoji tabla sa natpisom: “Ova zgrada je sazidana 1937. i poznata je kao zadužbina Nikole Spasića na Beogradskom sajmištu, tj. kao Spasićev paviljon. Tokom nacističke okupacije korišćena je kao bolnica Jevrejskog logora Zemun. U njoj je kao medicinska sestra radila Hilda Dajč, studentkinja arhitekture koja se dobrovoljno prijavila da pomaže zatočenicima. I sama Jevrejka, ubrzo je ubijena u gasnom kamionu”.

Zar Beograđanima nije poznat film Gorana Paskaljevića “Kad svane dan,” ili prošlogodišnja đačka predstava “Nevidljivi spomenici” u Bitef teatru; zar Beograđani nisu čuli za roman Davida Albaharija “Gec i Majer,” ili bar za prošle godine NIN-ovom nagradom nagrađeni roman Filipa Davida “Kuća sećanja i zaborava”, zar Beograđani nisu čitali ispovest Beate Niman “Moj dobri otac,” ili gledali dokumentarni film “Dobri otac,” zar Beograđani nisu videli ni knjigu dr Milana Koljanina “Nemački logor na Beogradskom sajmištu”, ni studiju slučaja dr Kristofera Brauninga “Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na sajmištu”, ni knjigu dr Jovana Bajforda “Staro sajmište, mesto sećanja, zaborava i sporenja” ili makar “Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44…” (jer svi pomenuti naslovi, kao i mnogi drugi, bave se, ako ne eksplicitno, onda velikim delom, upravo ovom tematikom). Ili više ne čitaju knjige, više nemaju internet, više ne idu u pozorište, više ne gledaju filmove…?

Ili, možda, nigde nema tako dobre kafane i nigde nema tako dobre teretane kao na Starom sajmištu? Ili nas je možda povratak surovog kapitalizma potpuno izopačio i potopio sve ljudsko u nama? Ili možda mislimo da one hiljade duša jevrejskih žena, dece i staraca, zajedno sa romskim i srpskim dušama – ako je uopšte važno koliko kojih, i ako nije “nedostojno čoveka” (T. Adorno) pominjati brojeve – koje su na tom mestu skončale svoje anonimne, nevine živote i stopile se u cifru od oko (kako piše) “40.000”, a na drugom mestu (kako piše) “100.000” žrtava fašizma, nije vredno pažnje? Ili nam je možda dosadilo ono otrcano “smrt fašizmu, sloboda narodu”, pa smo ga nijansirano protumačili i prećutno se saglasili da – pomalo fašizma ne može da škodi? Ili možda ono “sloboda narodu” tumačimo tako da samo neki narod ima slobodu, pa onda može slobodno da gazi po starim, već zaboravljenim žrtvama?

Hoće li to Beograd da bude metropola u kasabi, ili je možda tek čaršija? I kako se to započinje gradnja nekakvog “Beograda na vodi” tačno preko puta tog istog Starog sajmišta, mesta stradanja, i ponovo, kao pre 70 godina taj grad na njega ravnodušno gleda, i kako se ponovo aktuelizuju zastrašujuće reči Davida Albaharija o tom “… Beogradu koji ih, sa druge obale reke, nemo posmatra.”

Holokaust (grč. holos – ceo, potpun; kaustos, spaljen, uništenje spaljivanjem, kod Grka i Rimljana: žrtva paljenica) naziv je za sistematski planski državni progon i genocid nad oko šest miliona evropskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, koji su počinili nacistička Nemačka i njeni saradnici. Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila 27. januar (dan oslobođenja Aušvica) Međunarodnim danom sećanja na žrtve Holokausta.

Jevrejski logor Zemun je ključno mesto za istoriju Holokausta u Srbiji. Za manje od dva meseca tokom proleća ’42. u njemu je ubijena skoro polovina ukupnog broja Jevreja sa teritorije okupirane Srbije. Na taj način je Srbija postala prva zemlja pod nacističkom okupacijom proglašena “očišćenom od Jevreja”, kako je Emanuel Šefer, da bi se pohvalio, izvestio svoje pretpostavljene u Berlinu… Pored toga, ovo mesto ima veliki značaj i u široj istoriji uništavanja evropskih Jevreja jer su događaji na Sajmištu, kako piše američki istoričar Kristofer Brauning “nagovestili efikasnost i rutinsku hladnokrvnost koja će kasnije biti usavršena u logorima smrti”. Zato se ovaj zločin posmatra kao “začeće jednog šireg plana za uništenje evropskih Jevreja”.

I tako, učenici triju beogradskih škola sa svojim profesorima uveliko spremaju svečani program kojim će 27. januara 2016. odati poštu žrtvama nacizma i upozoriti javnost na opasnost opakog zaborava zločina uz odlomke iz pisama Hilde Dajč i reči Prima Levija, Elija Vizela, Davida Albaharija, Filipa Davida, Jehude Amihaija, Beate Niman, Reli Alfandari… ali zbog “zaborava i sporenja” (čitaj: kapitalizma na srpski način) nije im dopušteno da komemoraciju žrtvama Holokausta održe na mestu stradanja, na mestu nekadašnjeg logora, na Starom sajmištu. Moraće oni da potraže neki drugi, neutralniji, prihvatljiviji prostor. Možda bi bilo najbolje da se sa svojim učenicima povuku i zatvore, nazad, u svoje škole. Tamo, gde im je i mesto.

Jer, za to vreme, na Svetog Savu neki Beograđani moraju imati priliku da mirno piju i obeduju u restoranu “So i biber” u Turskom paviljonu, a neki drugi Beograđani ne smeju propustiti svoj uplaćeni termin u teretani “Posejdon” u Spasićevom paviljonu na Starom sajmištu. Znaju se prioriteti.

Neće odustati profesori i đaci. Održaće svoj program u Kulturnom centru Rex, u Jevrejskoj ulici 16, u zgradi nekadašnjeg dobrotvornog jevrejskog društva “Oneg Šabat i Gemilut Hasadim”. Simbolika postoji, jer su stanari tog doma za stare i bolesne među prvima stradali kao žrtve “dušegupke”.

Ovih dana se čuje i pitanje: “Da li je u redu da se na Svetog Savu održava komemoracija žrtvama nacizma, Sveti Sava je ipak srpska slava. Ne ide uz komemoraciju”. Je li takav stav izraz antisemitizma ili nije (jer znamo da Srbi “nikad nisu bili antisemiti” mada se u jednom dokumentu tzv. “Vlade narodnog spasa” Milana Nedića iz ’42. navodi “… zahvaljujući okupatoru, oslobodili smo se Jevreja”)? Ako nije antisemitizam, šta li je, bezazlena reakcija na flagrantno kršenje običajnosti?

I, šta bi na sve to rekao Sveti Sava, da je živ? Danas, u ovoj našoj sekularnoj državi, u ovom našem građanskom, demokratski orijentisanom društvu, on bi, kao hrišćanin, prosvetitelj i humanista, s poštovanjem i pijetetom, zakazao komemoraciju. Očitao bi lično, ako ne “kadiš”, (molitvu za mrtve) ono makar “Oče naš” (opelo) i za žrtve Holokausta, i za žrtve genocida i za sve žrtve svih drugih ratnih zločina, i pomolio se – za mir.

Monument to the victims of genocide at Sava river bank

Introduction

There is barely a hint nowadays that the buildings across from the most popular shopping mall in downtown Belgrade once housed the biggest fascist concentration camp in Serbia. Only the attentive observer will notice the derelict tower on the banks of the Sava with rundown modernist pavilions clustered around it. The pavilions are part of the former trade fair grounds (Sajmište). These days you can play soccer there, go out to eat at a restaurant, or even buy a car. The pavilion that once served as a camp hospital can now be rented out for various festivities. The squat barracks at one time provided a home for the city’s poor. Volunteer brigades moved into the abandoned buildings immediately after World War II, and later on, homeless people and artists moved in. Initiatives to establish a memorial site and exhibition like the kind set up in 1969 in Banjica, the other big camp in Belgrade, have all been fruitless. How can it be that all attempts to create an appropriate place of collective memory at this Holocaust site that was also the site of brutal repression against political prisoners and civilians from the whole of Yugoslavia have failed?

Historical context

With the invasion of the Kingdom of Yugoslavia on 6 April 1941, the territory of Yugoslavia was divided up between the fascist allies of Germany, Italy, Hungary and Bulgaria. The site of the Belgrade international trade fair (Sajmište), opened just a few years earlier, was turned into a “Jew camp” by the German Gestapo, and in 1942, its inmates were murdered in mobile gas vans. Hence, Serbia was one of the first occupied countries where the so-called “final solution” was implemented.¹ The occupation authorities subsequently repurposed the empty pavilions into “holding camps” (Anhaltelager) for detaining members of the antifascist resistance along with civilians. Prisoners came from Serbia, from insurgent areas of the Independent State of Croatia, and finally from all of Southeastern Europe, the majority of which were later deported from Sajmište to Mauthausen, Auschwitz, and labor camps in Norway and Greece. The largest group of prisoners was made up of civilians from Bosnia who were captured during the German Kozara offensive against partisans in the fascist Independent State of Croatia.²

The following will show how state policies of remembrance and evermore powerful social groups have since dealt with the complex legacy of the Sajmište camp. Conflicting interests become evident in interpreting the history of the camp, effectively preventing any institutionalized memorial at the site.³ This text will serve as an overview of the changes in the official policies of remembrance in Yugoslavia and Serbia in terms of their relationship to the two most important ideological reference systems used in interpreting World War II: the narrative of antifascism and the narrative of the Holocaust. These changes took place in several stages. The decades after liberation, up until 1980, were marked by the unchallenged hegemony of the antifascist resistance as the reference point of commemoration. As of 1980, a new paradigm began to establish itself. It centered on the victims of genocide and was later instrumentalised for propaganda purposes with the outbreak of the Yugoslav wars; particularly, in the conflict with Croatia. From 2000 on, a new interpretation of World War II was institutionalized in Serbia. The establishment of a memorial site at the former Sajmište camp now seems close at hand.

World War II in the culture of memory of Yugoslavia

Socialist antifascism, which postulates “brotherhood and unity,” served as the foundation of the socialist Federal Republic of Yugoslavia after liberation from the Nazis. The internationalist partisan movement’s “war of national liberation” against fascist occupiers was part of the founding narrative. Their struggle included resistance to those who collaborated with the Germans – the occupiers having set up fascist, or at the very least, anticommunist governments in all areas of Yugoslavia after the April War of 1941. In Serbia, it was the puppet regime of Prime Minister Milan Nedić, which was put into power by the Germans. Also fighting against the insurgent partisans were the monarchist Četnik movement led by Dragoljub Mihailović, which envisioned a Greater Serbia within the Kingdom of Yugoslavia, and the Zbor fascist movement led by Dimitrije Ljotić. The Serbian areas Bačka and Banat located north of the Danube were divided between Germany and Hungary and policed by local ethnic Hungarian and German collaborators. The Srem region situated between the Danube and Sava fell to the Independent State of Croatia that was founded during occupation; and in this instance, Mussolini and Hitler had put the local fascist Ustaša movement directly in power, with Ante Pavelić as head of state.

The concept of antifascism in the postwar decades was inextricably linked to the experience of having fought together for the emancipatory project of a socialist Yugoslavia of brother nations. The socialist culture of remembrance was focused on the narrative of the combined resistance of the exploited class that neither ethnic nor religious differences could undermine. Until the late 1970s, Yugoslavia’s official policy of remembrance made reference neither to the Holocaust nor to the genocide of Roma and Serbs at Ustaša camps like Jasenovac, Croatia. The official commemorative ceremonies organized by SUBNOR, the Yugoslav veterans association, were always kept ethnically neutral. Only in exceptional cases were the number and identity of victims indicated on commemorative plaques.

The years of reconstruction in Belgrade after World War II were marked by a sense of optimism that was diametrically opposed to the horrors of the camps. Given its ideal location on the banks of the Sava right across from Old Town, the building contractors and volunteer youth brigades moved into the former camp grounds at Sajmišteand used it as their headquarters for erecting New Belgrade. The ambitious, though never fully realized, objectives of city planners from the 1960s and 1970s for the new city center (complete with a river promenade, museums, cinemas, and even an opera house), suggest that the memory of the horrors of war had receded into the distant past for the majority of the city’s population. Despite the energetic initiatives of former political prisoners in the veterans’ association which they presented to the Belgrade City Council in 1959, there was no plaque or monument identifying the site of the former Sajmište camp.⁴ The idea and hope of transcending the horrors of the past through art and culture is evident in the City Council resolution of 1951. When the building contractors moved out, artists were allowed to move into the fair pavilions, however poorly suited these facilities were for living and working in.⁵ Some of the artists, such as Olga Jevrić, made the unspeakable suffering of prisoners and the destruction and annihilation of the twentieth century the central theme of their work, thus helping in their own way to preserve the memory of this location.⁶ And yet, not until 1974 did an unknown hand place a commemorative plaque on one of the buildings.⁷ The plaque mentions the official figure of 40,000 victims, a figure arrived at by the State Commission for Investigating the Crimes of the Occupiers and their Accomplices (dissolved in 1948), but no further information is given about the reason for their murders. The perpetrators, on the other hand – the German Gestapo and their Yugoslav collaborators – are clearly identified. Neither the local Jewish community nor the former political prisoners section of the veterans’ association were asked to assist in creating the plaque.⁸

Discontinuities in the interpretation of the war of national liberation

New initiatives led to the declassification of documents at the State Commission for Investigating the Crimes of the Occupiers and their Accomplices, which had been kept under wraps for 30 years. A large-scale Yugoslavian research project entitled, “Yugoslavs in fascist prisons, detention centers and concentration camps, and the resistance movements of other countries in the Second World War” was launched in 1982. The project included research by historian Milan Koljanin, who worked with former prisoners and used the newly available documents to reconstruct the complicated history of the camp and to identify the various victim groups and transports. In his monograph The German Camp at the Belgrade Trade Fair Grounds, 1941–1944, he adjusted the previous number of estimated victims, arriving at a lower figure. Instead of 40,000, Koljanin estimated that the number of victims was somewhere in the range of 10,000.

A revived interest in the camps gave new impetus to the former prisoners, organized in the veterans’ association, who demanded that the Sajmištecamp be commemorated in a dignified way. Their commitment was reinforced by their aim to convey to younger generations the revolutionary antifascist tradition and oppose “the renascent [nationalist] movements of the counterrevolution,” as documented in a number of the association’s resolutions.⁹ The commemorative ceremonies held on 9 May, Victory Day over Fascism, in conjunction with the new memorial plaque in 1984 were, in retrospect, the last public manifestations of a communist-antifascist culture of remembrance. In 1987, the trade fair grounds were finally listed as a historical monument by the City of Belgrade, and a resolution was passed to create a clearly visible monument.¹⁰ The Sajmišteconcentration camp was to be turned into a memorial site of national importance like the one in Jajinci.¹¹ It took until 1995, however, for the massive bronze sculpture to finally be unveiled – and under completely different auspices.

A radical reinterpretation of the war of national liberation began to emerge in the 1980s among anticommunist intellectuals throughout Yugoslavia. A new concept of antifascism was taking shape among opposition forces in Serbia, one that was no longer exclusively linked to the activities of communist partisans. The role of Nazi collaborators was being reevaluated. The fight against communist partisans by parts of the Četnik movement on the side of the German occupying forces were now seen as truly “antifascist and patriotic” and no longer deemed “treasonous,” and the war crimes of Četniks against Bosnian Muslims were suddenly relativized. The decoupling of antifascism from communism paved the way, on a rhetorical level, for the nationalist revision of this historical period and was a boon to propagandists in the run-up to the Yugoslavian civil war of the 1990s.¹²

The discontinuities in the narrative of a collective antifascist struggle caused analogous discontinuities in the perception of the collective victims of fascism. The 1986 memorandum of the Serbian Academy of Sciences in which the Serbian people are described as victims of Tito’s policies and the target of permanent genocide in Kosovo, fostered the creation of a myth of Serbian victimhood and its instrumentalisation by nationalist intellectuals. During these years, Yugoslav historians who were writing about World War II began to use the word “genocide” alongside such terms as “crimes” and “massacre”.¹³ Two years earlier, an increasingly radical-nationalist committee was founded at the Serbian Academy of Sciences with the aim of “researching the genocide against the Serbian and other peoples of Yugoslavia.”

In 1992, at the instigation of the same committee and with the support of the government in Belgrade, the decision was made to establish the Museum of the Victims of Genocide at the site of the Sajmištecamp. Museum representatives referred to it as a “Serbian Yad Vashem.” The fact that the camp set up and run by German occupation authorities was located on the opposite bank of the Sava, and hence on the territory of what was then the Independent State of Croatia, seemed proof enough for the museum’s founders that the Sajmište camp, like the Jasenovac and Jadovno camps, was a place of genocide against Serbs, Jews and Roma by Croatian Ustaša fascists. This version also had the advantage of exonerating the Serbian collaborators of their shared responsibility for the Holocaust perpetrated against the inmates of the Sajmište concentration camp. The urgency of such a museum must be viewed against the efforts of Croatian nationalist historians and intellectuals to relativize, for their part, the genocide against the Serbs in World War II. Advocates of this version of history, laying the blame for the suffering of Serbs and Jews primarily at the feet of (Catholic) Croatians, found support in the ranks of the Serbian Orthodox church as well as the Society for Serbian-Jewish friendship.¹⁴
The museum was never opened at the site, but is officially housed at the Twenty-First of October Museum in Kragujevac, dedicated to the victims of reprisals carried out by the German Wehrmacht. Nonetheless, Sajmište became a public symbol for the suffering of Serbs in Croatia. In 1995, the aforementioned monumental sculpture, chosen in 1987 and dedicated to all victims of genocide, was erected on the river promenade. The fact that just a few days after the monument’s unveiling, on 1 May the Croatian military launched operation “Bljesak” to reconquer Slavonia (and with it Jasenovac, triggering the expulsion of Croatian Serbs), underscores the symbolic power and political explosiveness of this place of memory. The inscription¹⁵ on the bronze plaque, presumably a compromise between the former prisoners section of the veterans’ association and the director of the Museum of the Victims of Genocide Milan Bulajić, is exemplary for the selective use of history and for the conflicts and contradictions between victim groups. The text introduces a notion of “Serbs, Jews and Roma” still common today, in which the victims of the Holocaust are not distinguished from the victims of other genocides. The monument also commemorates victims who were not murdered at the Sajmište camp, but on Croatian or Hungarian-controlled territory. Croatian Ustaša and Hungarian occupiers thus became a focus of attention as perpetrators. Unlike the inscription on the plaque from 1974, Sajmište is not described as a German or Gestapo camp, but as a Nazi one. And there is no longer any talk of “collaborators,” “traitors” or “accomplices of the occupiers.”

The institutionalization of the new narrative after 2000

The last decade has seen the institutionalization of Serbian-Orthodox and nationalist-anticommunist historical revisionism. The overthrow of Milošević in October 2000 was followed by the social normalization of national and clerical values. New books were printed for history classes, relativizing the role of Serbian collaborators and Četniks in Nazi crimes,¹⁶ and veterans of the Četnik movement were rehabilitated, being given the same legal status as communist partisans.¹⁷ A break in its state policy of remembrance came with Serbia’s membership in the International Holocaust Remembrance Alliance. In recognition of it becoming a member of this international organization, in 2012, the Serbian Institute for Modern History organized the first major exhibition on the Holocaust in Serbia with the support of various ministries and international institutions. The significance of this exhibit, which only ran for two months at the Museum of Yugoslavian History, can hardly be overestimated, as it was the first time the Jewish Holocaust was presented here as a singular crime, incomparable to other genocides. And yet problems of presenting history in a selective or suggestive manner were still evident. Thus, for example, the shared responsibility of the Serbian police and administrative apparatus for the Holocaust in Serbia was swept under the carpet, and the Jews were categorically described as the dominant economic force in society.¹⁸ This, notwithstanding Serbia’s joining the international alliance for Holocaust education and remembrance, marks the start of Serbia’s official policy of remembrance being integrated into the dominant Western narrative, focusing not on the antifascist resistance, but on the singularity of the Holocaust.

The struggle for the Sajmište memorial

The heated discourse about the Serbian victims of genocide has lost much of its explosiveness since the downfall of Milošević in 2000, especially considering that large parts of institutionalized historiography have now begun to identify the ethnicity of the victims. At the same time, the symbolic location of this struggle for recognition of Serbian victims, the Sajmište camp, has since become more attractive to investors and city planners. The emerging commercialization of the site in the late 1990s urged representatives of various social groups to formulate proposals for a memorial complex. In recent years, there have been several waves of initiatives at various levels of the city administration introducing concrete measures to resolve the legal and administrative hurdles to construction and renovation at the site. A specialist committee, convened by the city mayor, drafted a paper in 2013 on the proposed thematic and programmatic concept of the memorial site. With the change of government in Serbia, the program commission was disbanded and then newly-formed in 2014 under the leadership of Jovan Ćulibrk, a clergyman and member of the Jasenovac Committee of the Serbian Orthodox Church.
Discussions about the memorial site have yielded a variety of different ideas, but each model shares the idea of an educational mission, including exhibitions, a library, a documentation center and seminar rooms. Strong differences of opinion exist with regard to which institution the “Sajmište Memorial Center” should be subordinate to. The concept of a non-state-run “Museum of Tolerance,” which the commercial broadcaster b92 and its former director Veran Matić propagated in the media for years (even introducing a logo in 2010 and an architectural design by Daniel Libeskind), has meanwhile fallen by the wayside. The memorial site will in all likelihood be founded at the ministerial level, giving reason to believe that the museum will be managed by the Museum of the Victims of Genocide, now in its twentieth year of existence. Another open question is what role the Jewish community will be allowed to play in the organizational concept. A major point of contention is whether the Jewish community can directly access funds from the restitution of Jewish property, should the law of restitution be passed. The current president of the Union of Jewish Communities in Serbia, Ruben Fuchs, has demanded that a Holocaust museum be set up at the site in its own separate building.

Whatever narratives the future memorial site will convey, the ideological reference system of remembrance predominant nowadays, which insists on representations of the ethnic, religious, national, sexual, etc. individuality of victims, will undoubtedly expose the difficult relationship between a majority in Serbian society and the minorities of Roma and Jews. It is a relationship marked by instrumentalisation at the political level and marginalization at the social level. The Roma, socially marginalized both now and then, and largely ignored by historians, have the greatest difficulty fighting for the representation of their victimhood. Though the inclusive paradigm of the Serbian discourse of remembrance might pretend that “all victims of genocide” are equal, the remembrance of their “own” victims clearly has priority. An approach to history that not only duly commemorates victims, but also takes the perpetrators into account as well as the antifascist resistance, while at the same time questioning the social circumstances that led to fascist crimes in the first place, remains the task of critical forces in society and independent research. 

prenosimo članak iz nedeljnika Vreme:
Ivan Ivanji, Moj krik iz dečjih usta
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1302836

OSEĆAM OBAVEZU DA GOVORIM O HOLOKAUSTU. SVE VEĆU, ŠTO NAS JE MANJE ŽIVIH KOJI MOŽEMO DA SVEDOČIMO O TOM VREMENU ZLA. ISTOVREMENO MI SE SVE BESMISLENIJE ČINILO TO ŠTO IMAM DA KAŽEM, ČINILO MI SE DA MALO KO ŽELI DA ČUJE, ŽELI BUDUĆNOST KOJA SE SEĆA MOJIH STRAŠNIH VREMENA. POGOTOVO U SRBIJI, U BEOGRADU, KOJI SU TAKO TEMELJNO OČIŠĆENI OD JEVREJA. A ONDA SU UČENICI TREĆE BEOGRADSKE GIMNAZIJE KRIKNULI NA POZORNICI BITEF TEATRA. TAJ KRIK DEVOJČICA I MOMAKA SEDAMDESET GODINA MLAĐIH OD MENE BIO JE MOJ URLIK, MOJ PROTEST ŠTO JE SVET TAKAV, KAKAV JESTE, MOJ VAPAJ ZA RODITELJIMA, PLAČ ZA SVIM MOJIM MRTVIMA, ZA KOJI JA NISAM NIKAD BIO SPOSOBAN

U Nemačkoj i Austriji više desetina puta sam pozivan da govorim o koncentracionim logorima pred različitom publikom, najčešće u školama, u Srbiji doskoro nikada. Logično je da je u zemlji koja je odgovorna za holokaust interesovanje drugačije nego kod nas. Zbog toga sam se iznenadio, ali rado odazvao pozivu profesorke Jelene Kručičanin da 23. oktobra prošle godine dođem u Treću beogradsku gimnaziju i razgovaram sa učenicima na tu temu, jer se u okviru nekog projekta posebno pripremaju za nju. U principu, uvek se odazivam kad neko želi da razgovara sa mnom o holokaustu, mislim da je to moja obaveza, obaveza svih nas koji smo nekim čudom još živi i možemo da posvedočimo šta se zaista događalo, ali u prvi mah tom razgovoru sa srednjoškolcima nisam pridavao poseban značaj. Tek pola godine kasnije saznaću da sam se uključio u nešto što će me oduševiti.

Upravo tokom ovog maja slučajno sam pozvan na nekoliko međusobno nepovezanih programa u Beogradu, koji su za cilj imali borbu protiv zaborava.

PERFORMANS U TOPOVSKIM ŠUPAMA: Gabrijela Nikolić, likovna umetnica, koja je dve decenije provela u Kanadi, a sad je u Beogradu, smogla je snage da pred zidom Topovskih šupa 17. maja organizuje performans koji je nazvala “Jedan život ima 52 dana”, posvećen jevrejskim žrtvama holokausta. Možda sam isuviše konzervativan, ne bih umeo čak ni da objasnim šta se sve danas naziva performansom, svakako akciona umetnost koja prevazilazi stare forme, pa nisam do kraja shvatio simboliku dešavanja koje nam je priređeno. Učestvovao je hor “Braće Baruh”, izveo je nekoliko veoma lepih, prigodnih tačaka. Peklo je sunce, ja već dosta teško stojim na nogama, doneli su mi odnekud stolicu, bio sam jedini koji je sedeo, pa mi je bilo neprijatno. Za mene je bitno što su odavde Jevreji i Romi kao taoci odvođeni na streljanje od 22. avgusta do 12. decembra 1941. Verovatno je među njima bio i moj otac. O tome sam pre dve godine pisao u “Vremenu”, a Gabrijela Nikolić se izričito poziva baš na taj tekst kao inspiraciju i zbog mog skeptičnog pitanja da li će se iko svega toga sećati kaže: “Moj odgovor njemu je, sećaćemo se.”

Spomen-ploča na starom, oronulom zidu, koji je namerno ostavljen u tom stanju, postavljena je prilično svečano 27. januara – na Dan holokausta – 2006. godine. Parče zemlje pred njim nazvano je tada spomen-parkom. Pošto nekoliko puta nedeljno prolazim taksijem pored tog zida, mogu da posvedočim da danas o parku nema ni govora, postoji, doduše, nekakva staza do zida, ali na rubu “parka” susedi suše veš, baca se đubre – kao na mnogim drugim zelenim površinama mog Beograda – iz Tabanovačke ulice, koja jedina prolazi pored obeležja sa pločom, niko ne može da vidi da je ovde nekada nečega bilo, što bi valjalo zapamtiti, a što je trajno obeleženo. Jedan od beogradskih zaboravljenih spomenika. Niko ne zastaje da bi se obavestio o čemu je reč. Tom ulicom tutnje kamioni i automobili, pešačka staza uopšte ne postoji, pa zbog toga pešaka gotovo da i nema.

Na performans je došlo svega četrdesetak ljudi, ako se ne varam, svi isključivo iz Jevrejske opštine Beograda, nijedan predstavnik bilo koje državne ili političke institucije. Koliko sam zapazio, čak ni predstavnik Roma nije pozvan ili nije našao za shodno da se pojavi. Novinska agencija Tanjug je, kao što je red, kratkom vešću javila da se nešto zbilo. Posle toga je zavesa zaborava ponovo mogla da se spusti pred Topovske šupe.

Kada je to sve već tako, možda bi bolje bilo da ničega nema, jer upravo ta poseta mi je govorila da osim “nas” – a ko smo to “mi”? – ovo ovde nikog ne zanima.

Delta (Miškovićeva Delta) tvrdi da namerava da još ove godine počne izgradnju velikog tržnog centra na čijem ulazu bi se dostojno obeležilo šta se na istom mestu događalo 1941. godine. Projekat je izradio arhitekta iz Izraela, o čemu sam pisao u “Vremenu”. Predsednik Saveza jevrejskih opština dr Ruben Fuks rekao mi je da je bio u kontaktu sa arhitektima, da je projekat promenjen, proširen i na jednu od starih baraka, koja će biti sačuvana…

POSLEDNJE ODREDIŠTE AUŠVIC: Istorijski muzej Srbije otvorio je 15. maja izložbu “Poslednje odredište Aušvic”, koju je zajedno sa povelikim stručnim timom, koliko ja znam, inspirisao i priredio neumorni Milan Koljanin. Zaista je najzad prikupljena ona ogromna građa o najvećem logoru smrti, koja je relevantna za Srbiju i logoraše iz Srbije, filmovi, fotografije, arhivski materijal, usmena svedočanstva poslednjih živih svedoka i njihovih porodica. Na odgovarajućim panoima zabeleženo je preko 10.000 imena. Izložba je otvorena do 10. jula, predviđeno je i pet javnih tribina, na prvoj, “Svedoci Aušvica”, 21. maja učestvovao sam i ja i da odmah kažem, samo petorica nas, koji smo bili u Aušvicu, bili još smo živi i dovoljno zdravi da smo mogli da se pojavimo. Petoro od deset hiljada. Živih svedoka uskoro više neće biti.

U ime vlasti na taj razgovor nije došao niko, od političara samo Borko Stefanović iz DS-a. Prisutno je bilo tridesetak pretežno mladih ljudi, iako su pozvani na razgovor sa nama samo je jedan od njih postavio pitanje, i to o međusobnoj solidarnosti zatvorenika u Aušvicu. Nisam bio zadovoljan. Nije bilo zvučnika, ni mikrofona, koji bi se prineo publici, jedva smo se razumevali. Nismo rekli ništa novo. Pročitan je, na primer, apel bivših logoraša Aušvica iz Jugoslavije, koji je još 1991. godine upućen tadašnjim rukovodstvima zajedničke države da sačuvaju zemlju.

Dobro je što izložba naglašava koliko je Jevreja iz Bačke odvedeno i ubijeno u Aušvicu, ali isto tako da su tamo stradali i mnogi partizani i partizanke, da to nije bilo odredište samo za ubijanje Jevreja, nego je u početku bio namenjen Poljacima.

Nisam otišao obogaćen nekim vrednim iskustvom, nego opet pomalo tužan. Pomislio sam, eto, pojedinci kao Gabrijela Nikolić i Milan Koljanin bore se za uspomene, za sećanje na užase koncentracionih logora, jer nas koji smo to doživeli gotovo da više nema, slabi smo, stari, pomalo i ravnodušni, jer ništa više ne možemo da učinimo. Izlazeći na Trg Nikole Pašića bio sam uveren da tragedija logora odlazi u zaborav. I ranije sam često tvrdio da nije stvar poslednjih svedoka Vremena Zla, da li će se i kako u budućnosti pominjati zločini nacista, nego mladih, koji će urediti svoj život prema svojim idejama, a oni, razume se, gledaju u budućnost, a ne u prošlost. Ako njih bude baš briga za nas, to je njihova stvar, reč je o njihovom životu.

PRINUDA NA SEĆANJE: U Nemačkoj postoji zakonska obaveza da svaki gimnazijalac u toku svog školovanja bar jedanput organizovano mora da poseti memorijalni centar nekog bivšeg koncentracionog logora. Centralni savet Jevreja u Nemačkoj čak je zahtevao da se to proširi na sve škole, da svaki učenik posle svoje devete godine života mora sa tim da bude suočen. Dobro, reći će neko, to važi za Nemce, njihove dede i pradede su osnovali i vodili te logore, ali šta se to tiče nas u Srbiji? Na neki način isto se ovih dana pitala vodeća, desna partija Bavarske, CSU. Njena argumentacija je da baš u školama nižeg ranga od gimnazije ima mnogo stranaca i da njih ne treba prisiljavati da se suočavaju sa takvim temama, jer ih ne bi ni razumeli. Ja bih tiho dodao da su saznanja o logorima jednako zanimljiva za potomke žrtava, kao za potomke zločinaca, takođe i za sve potencijalne žrtve i dželate, a to su, nažalost, svi ljudi na svetu, kao što dešavanja na raznim meridijanima i sada dokazuju, ali ne bih zakonom nikog prisiljavao ninašta.

Martin Valzer poslednji je živi predstavnik velike četvorke pisaca koji su, po mom mišljenju, obeležili nemačku književnost druge polovine XX veka, one nove Nemačke izrasle posle rata, “nemačkog čuda”, koji su najupečatljivije pisali o njoj. U njih spadaju Hajnrih Bel (1917–1985), Zigfrid Lenc (1926–2014) i Ginter Gras (1927–2015). Ta četvorica su u svojim delima najozbiljnije obradili period koji ja nazivam Vremenom Zla. Valzer je 1998. godine dobio “nagradu za mir”, koju svake godine dodeljuje udruženje nemačkih knjižara na međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu na Majni. Zbog njegovog govora tim povodom izbio je skandal. On je, pored ostalog, izjavio:

“Nema čoveka, koga možeš shvatiti ozbiljno, nema čoveka pri čistoj svesti, koji bi mogao da pokušava da još nešto dosoli užasima u Aušvicu, ali ako mi svakoga dana mediji pod nos stavljaju tu prošlost, onda zapažam da se nešto u meni brani protiv te neprekidne prezentacije naše sramote(…) pa pokušavam da gledam u drugu stranu.” Takođe je rekao da se “…sramota instrumentalizuje u sadašnje svrhe”. Ja, bivši logoraš, razumem Valzera i slažem se s njim, ali mediji i političari u Nemačkoj su graknuli na njega da to nije bio “govor mira”. Shvatili su ga pogrešno, kao da je zahtevao da se o svemu tome više uopšte ne govori, počeli da tragaju za antisemitizmom u njegovim romanima.

I opet postavljam pitanje: šta se to tiče nas u Srbiji? Zasad nemamo problem da mladim ljudima dosađujemo pričama o nemačkim koncentracionim logorima – dosađujemo im sa drugim temama, koje možda odbacuju, jer se isuviše napadno insistira na njima – ali za mene je važno pitanje da li ćemo sa “našim” logorima u Beogradu, pre svega sa Starim sajmištem i sa Topovskim šupama, jednog dana početi da delujemo kontraproduktivno, jer će nam reći: “Mi smo treća generacija posle tih strahota, ostavite nas na miru!”

NEVIDLJIVI SPOMENICI: Tužan sam, pitam se da li treba da umuknemo, ali iznenada doživljavam preokret. Sve što sam do sada rekao, sve sumnje, zabrinutost, koja polako prelazi u ravnodušnost, odbacujem, pošto sam 19. maja u Bitef teatru posetio predstavu “Nevidljivi spomenici”.

Ne umem da odredim žanr scenskog izvođenja kome sam prisustvovao. Dok publika ulazi na prostoru pred njom nepokretno leži dvadesetak mladih, oskudno odevenih tela prebačenih jedno preko drugog u avetinjskoj polusvetlosti. Podseća na gomile mrtvih logoraša na koje su naišli oslobodioci koncentracionih logora, a izvođači, učenice i učenici Treće beogradske gimnazije, leže nepomično, stiče se utisak da i ne dišu petnaestak minuta dok se publika najzad ne razmesti. Zatim počinju monolozi, dijalozi izvođača, direktno obraćanje publici oštrim, provokativnim, zbunjujućim pitanjima, javljaju se horovi kao iz antičkih, grčkih tragedija, solo pesme, igre, povremeno gotovo ludački, neumorni, ritmički pokreti mase. Dešavanje je tako intenzivno da i publika gubi dah.

Potrebno bi bilo vremena, koliko traje sam taj lament, da bi se nabrojala sva pitanja koja se pokreću. Počinju sa deklaracijom Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, pa nastavljaju sa Hitlerom i konstatacijom da ime Hitlera svi znamo, ali niko ne zna ko je sastavio tu najvažniju izjavu o ljudskim pravima, koja važi za sve nas, a ne drži je se gotovo niko. Da li se svi mi na neki način divimo Hitleru? To se pitanje postavlja tako ironično, tako cinično, da pogađa do srži. Pominje se šest miliona ubijenih u Aušvicu i otpočinje brojanje do šest miliona, kaže se koliko bi za to trebalo vremena, da bi se poludelo od samog brojanja, a kamoli od ubijanja ljudi šest miliona puta. Propituje se prošlost dedova i pradedova izvođača, negdašnjih partizana i četnika, a od tolikih samo jedna devojka kaže da može da bude ponosna na jednog svog pretka. Prolazi se kroz istoriju civilizacije i tvrdi da je to istorija holokausta, nabrajanje masovnih ubistava.

Mnogo se govori o spomenicima u Beogradu, i onih kojih nema i onih kojih ima, ali ih ne vidimo, kao što je spomenik petorici ljudi koje su Nemci obesili na uličnoj rasveti na Terazijama 17. avgusta 1941 – jednog učenika, jednog krojača, jednog obućara i dva zemljoradnika (vidi Vreme br. 1241, tekst Ivana Jevića “Terazije, 17. VIII 1941, prim.ur.). Spomenik stoji na tom mestu, samo što ne udarimo u njega, ako žurimo preko Terazija, a ne znamo zašto taj stub ovde “smeta”, za njega su znali samo lopovi, koji su ukrali bronzanu tablu sa objašnjenjem šta on znači, pa se ta ploča morala obnoviti.

GDE BI BREHT APLAUDIRAO: Izvođači, učenici gimnazije, amateri u najplemenitijem značenju te reči, govore bez patosa, kad treba ljutito, besno, kad treba cinično, intenzivno i potresno, kao solisti i kao članovi hora, koji je ovde simbol jedne nove zajednice. Po intenzitetu mene je ta predstava podsetila na izvođenje “Kose” u režiji Mire Trailović, a po strahoti iskaza na “Haleluju” Lebovića i Obrenovića, ali izvedeno tom naivnom, nevinom, strasnom energijom, po utisku nadmašuju sve što profesionalci umeju. Ne, to nije profesionalna pozorišna predstava, to je scenska pitalica i tuga bez ijedne laži. Ja mislim da bi Bertolt Breht gromoglasno aplaudirao i rekao da je to njegov najbolje shvaćeni “Fau efekt”, ali teorija dramaturgije ovde nije bitna.

Naravno da takva dela, kao što je to scensko dešavanje, ne nastaju spontano. Dugačak je spisak pokretača. Jelena i Milena Bogavac su izradile koncept, takođe odgovaraju za režiju i dramaturgiju, kompozitor originalne muzike ja Atila Antal, za scenski pokret se potpisuje Zvonimir Peranić, za koreografiju Rada Kovačević, brojni su asistenti, mentori, stručni saradnici, ali sve se na kraju svaljuje na mlada ramena dvadeset troje učenica i učenika Treće beogradske gimnazije, koji se na programu potpisuju ne samo kao izvođači, nego kao koautori.

Predstava je, kao što se kaže u programu, nastala kroz višemesečni istraživački, umetnički i edukativni proces uz podršku Instituta “Gete” iz Zagreba, Bitef teatra i beogradske Treće gimnazije. Pomoć neke ovdašnje državne institucije ili domaćih sponzora se ne pominje.

KRIK U MOJE IME: Celi naslov onog što smo videli glasi “Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna pozorišna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu”. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni na naš patriotizam, na našu prošlost, na svoje roditelje, na sebe, ali drugi utisak je suprotan i trajan, upravo time, što se o svemu tome govori tako otvoreno, sa takvom tugom, ali i žestinom, dijalektički sve se to opovrgava i ostaje nada da ta generacija otelovljena u dvadeset troje gimnazijalki i gimnazijalaca ne dozvoljava da se zaboravi užas, a istrajava na tome šta mora da bude dobro. Mora! Ne sećam se da sam ikada na sceni video toliko energije, strasti i discipline.

Ja sam imao priliku da 29. maja vidim peto izvođenje predstave čija je premijera bila 26. i 27. marta, u Beogradu ju je do sada videlo oko 800 ljudi. Mediji su objavili šta se dogodilo, ali do sada nije bilo nijedne stručne, pozorišne kritike. “Nevidljivi spomenici” su ušli u selekciju BITEF festivala u okviru BITEF Polifonije (prateći program BITEF-a), a krajem juna biće izvedena u Novom Vinodolsku u Hrvatskoj u okviru završne faze projekta “Dvostruki teret”. Taj projekat “Dvostruki teret: učenje o nacionalsocijalizmu i holokaustu u Evropi” podržava Evropska unija, kaže se da je namenjen učenicama i učenicima gimnazija iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske”. Ne znam šta drugde pripremaju, ali mislim da možemo da budemo ponosni što će to što sam video predstavljati Srbiju.

Već od sredine predstave sam se pitao kako će uspeti da se završi na dostojan i dramaturški potresan način? Kojim rečima? Nema tih reči. A onda je na kraju tih dvadesetak gimnazijalaca neartikulisano zaurlalo. Viknulo, da su mi bukvalno suze pošle na oči. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban, očajni, posmrtni krik svih nas svedoka onog Vremena Zla, koji smo zanemeli, jer nismo više znali šta da kažemo ili prosto zbog toga što smo ubijeni, ugušeni, usmrćeni… Neko nas je razumeo, neko me je razumeo.

Hvala, deco.

KURS, mural “20. oktobar”

Na današnji dan, pre 70 godina, Beograd je oslobođen od fašističkih okupatora i njihovih pomagača. Ta vojna pobeda koju su iznele Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija značila je i početak građenja novog društva sa emancipacijskom politikom prevazilaženja klasnih razlika. Ponovno uspostavljanje kapitalističkog sistema dovodi do revizije značenja ove pobede kao i do negiranja njenih političkih i ideoloških učinaka.

Stigli smo do sedamdesete godišnjice oslobođenja glavnog grada nekadašnje Jugoslavije. Na ove dane 1944. godine, borci Prve proleterske divizije su, po naredbi Vrhovnog štaba, predvodili proboj kroz utvrđene nemačke i kvislinške položaje. Ušli su u grad iz pravca Banjice, nastavili prema Autokomandi i Slaviji, sve do Terazija i Bulevara. Osim njih, Šesta lička divizija je s Topčidera krenula ka Mostaru i Sarajevskom ulicom stigla do Nemanjine i kasnije do Savamale. Uz Dunav, s Karaburme prema Dorćolu, delovala je Peta krajiška divizija. Oko Čukarice i Žarkova, pa sve do Avale, borile su se divizije koje su između ostalog zaustavile jednu veliku nemačku jedinicu koja je pokušavala da se probije i spoji s vojnicima u gradu. Uz borce Narodne oslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ), bili su tu i crvenoarmejci, grupisani u oklopne, artiljerijske, manje pešadijske i vazduhoplovne jedinice. Borba za oslobođenje Beograda trajala je nedelju dana, od 14. do 20. oktobra. Toga dana, umesto nacističkih simbola, nad gradom su se zavijorile crvene i jugoslovenske zastave. Potera za neprijateljem nastavila se sledećih šest i po meseci, do konačne kapitulacije poslednjih fašističkih snaga u Jugoslaviji. U bici za Beograd učestvovalo je oko 40.000 boraca NOVJ-a i oko 25.000 crvenoarmejaca. Poginulo je 2.953 pripadnika NOVJ-a i 976 pripadnika Crvene armije. U redovima NOVJ-a bilo je i mnogo ljudi iz Srbije koji su se u nedeljama pre toga dobrovoljno priključili borbi. Osim toga, mnogi Beograđani su se priključili tokom uličnih borbi pomažući kako su umeli i mogli. Kako podseća Milan Radanović, jedan od retkih istoričara koji se beskompromisno zalaže za antifašizam, a pri tom ne gubi iz vida nužnost kritičkog gledanja na prošlost, nakon oslobođenja Beograda „postalo je očigledno da je moguće očekivati skorašnji poraz nemačkog okupatora i njegovih saradnika na jugoslovenskom tlu“.

Tokom postojanja socijalističke Jugoslavije, oslobođenje Beograda bilo je jedan od onih važnih datuma koji su se uvek obeležavali. Tim povodom je pre dvadeset devet godina poslednji put organizovana vojna parada. Sve komemoracije su i dalje imale jasan politički značaj. Pored Titovih slika, vijorile su se ponosno jugoslovenske zastave s petokrakom i zastave jedinica NOVJ-a. Bila je to demonstracija sile jednog političkog sistema koji je nastao iz antifašističke borbe, upravo kao što je Jugoslovenska narodna armija nastala iz onih partizanskih odreda koji su u julu 1941. krenuli u borbu protiv nacista, fašista i njihovih saradnika. Iznad svih bila je Komunistička partija Jugoslavije, koja je uspela ne samo da potuče neprijatelja i okupatora, nego i da uspostavi novi društveni, ekonomski i politički poredak. Jer borba za oslobođenje je značila i to: stvaranje uslova za revoluciju i uspostavljanje društva bez klasnih razlika, kao prevazilaženje kapitalizma.

Do pre nekoliko nedelja je mogućnost da se oslobođenje slavi nizom manifestacija uključujući i vojnu paradu izgledala kao naučna fantastika. Niko ne bi poverovao da je mogu organizovati oni koji su skoro dvadeset godina veličali najgore četničke zločince i agresivni nacionalizam koji je, između ostalog, doveo do masovnih stradanja u celoj bivšoj Jugoslaviji. Ipak, desilo se. Predsednik Nikolić je uspeo da u svom konfuznom govoru, s gotovo bolnom grimasom, pomene partizane i crvenoarmejce kao oslobodioce.

U teškom pokušaju da događaj ispune nekakvim sadržajem, organizatori su rešenje pronašli u povezivanju Prvog i Drugog svetskog rata, sve u ime srpstva: od Cera do Sremskog fronta, od Stepe Stepanovića do Koče Popovića, uvek se srpska vojska hrabro borila protiv onih koji su neprekidno manevrisali kako bi uništili Srbiju i srpski narod. Trebalo je da ih Putin podseti da su Beograd oslobodili Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija, da su u pitanju bili Jugoslavija i Sovjetski savez, ne Srbija i Rusija.

Postojao je, dakle, pokušaj da se komunistički i jugoslovenski politički značaj ovog događaja sagleda sa stanovišta današnjeg nacionalnog pristupa istoriji i sećanju, to jest da se istorija falsifikuje i oslobođenje Beograda pripiše Srbiji, a ne Jugoslaviji. Bio je to tragikomičan pokušaj da se barem za trenutak prevaziđe ono što su demokrate radile tokom svoje vladavine, pretvarajući četnike od saradnika okupatora i zločinaca u antifašiste svetskog ranga: jer bilo bi previše u očima prijatelja Putina, ali i Evrope, pokazati četnike i kao oslobodioce Beograda, dok je s druge strane bilo jasno da se u duhu dvadesetogodišnjeg dubokog antikomunizma ne mogu pomenuti Jugoslavija i Komunistička partija.

Organizovanje niza manifestacija, kao što su izložbe, filmske projekcije, a naročito vojne parade, koje se naizgled dramatično kose s ranijim inicijativama za veličanje četničkog pokreta i osuđivanje komunizma, u funkciji je dolaska ruskih prijatelja i potpisivanja raznih ugovora o saradnji pre svega ekonomskog karaktera. Vojna parada trebalo je da posluži kao svečana večera, desert koji se nudi uvaženom gostu posle značajnog političkog sastanka. S druge strane, trebalo je da pokaže glasačima vladajuće koalicije da je vojska Srbije povratila ponos, dostojanstvo i snagu.

Antifašistička borba, koju je u Jugoslaviji vodila isključivo Komunistička partija, odavno je ispražnjena od svog izvornog političkog značaja i pretvorena u nacionalno veličanje imaginarne prošlosti, one u kojoj su se srpski patrioti borili protiv nacizma i fašizma; sada je, međutim, napravljen korak dalje jer je ostvarena potpuna depolitizacija same antifašističke borbe, koja je svedena na prazne istorijske trenutke lišene bilo kakvog obeležja. Svi su zbunjeni, naročito istoričari desnog opredeljenja, ali je sve veoma logično. Na vlasti su tehnokrati, novopečeni sledbenici neoliberalne doktrine koji su u ime kapitala shvatili da je prošlost bez političke konotacije mnogo profitabilnija nego jasno opredeljena pozicija. Shvatili su da se može iskoristiti u važnim prilikama, kakva je poseta jednog od najvažnijih svetskih nosilaca ekonomske moći, a i da se u slučaju potrebe može prilagoditi bilo kakvom drugom gostu. Tako će biti i ubuduće: ukoliko sledeće godine u Beograd ne bude doleteo neki moćnik svetske ekonomije kojem je obeležavanje oslobođenja važno, onda neće ni biti proslave. Prisustvo nekolicine boraca na tribini tokom vojne parade, pored patrijarha, visokih predstavnika Vojske Srbije i pokislih članova sadašnje vlade, samo je folklorno pojavljivanje statista s ordenjem. Umesto da odbije učešće u takvoj predstavi, SUBNOR se odmah svim snagama stavio na stranu organizatora: ništa čudno, uzimajući u obzir njegovo delovanje u skorijoj prošlosti.

Antifašizam u današnjoj Srbiji nije ništa drugo nego lutajući pojam koji vladajuće političke klase ne mogu i neće da fiksiraju. A to je, usled antikomunističke histerije koja već više od dvadeset godina vlada u ovoj, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, jednostavno nemoguće: jer nacionalno viđenje prošlosti ne može da razreši problem koji predstavljaju narodnooslobodilački i komunistički pokret, čiji su se borci borili za Jugoslaviju i za komunizam, protiv fašizma, ali i protiv kapitalizma. Zato je predstava u čast Putinovog dolaska nebulozno koncipirana, zato obuhvata i Prvi i Drugi svetski rat, zato su jugoslovenske zastave i zastave jedinica Narodnooslobodilačke vojske ostale zgužvane između srpskih zastava iz Prvog svetskog rata i zastava današnje Republike Srbije.

U tom smislu, onaj ko misli da ovogodišnje obeležavanje oslobođenja Beograda predstavlja neku vrstu preokreta u službenoj politici sećanja države Srbije – greši. Ono je zapravo još jedna potvrda nacionalizacije prošlosti pokrenute raspadom socijalističke Jugoslavije, a koja se utvrdila tokom poslednjih deset godina. Njena osnovna crta jeste pokušaj da se ispiše jedna jedina istorijska istina koja povezuje sve događaje od nastanka Kraljevine Srbije, preko oslobodilačkih balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, u kojem su četnici bili glavni antifašisti (i antikomunisti), sve do ratova devedesetih, u kojima se uloga Srbije i srpskog naroda uvek predstavlja u duhu viktimizacije i nužno odbrambeno. Cilj je ‒ kao što je odavno jasno između ostalog i zahvaljujući medijskom angažmanu (najbolji primer je serija „Ravna gora“) ‒ pronalaženje puta u istoriji koji može da objedini sve vrednosti tipične za jednu savremenu evropsku državu: antifašizam i antikomunizam, to jest antitotalitarizam, i večita borba za nacionalni interes i kapitalistički poredak.

Ovakvo građenje nove istorije i nove politike sećanja rezultat je neoliberalnog političkog konteksta u kojem se nalazimo. Nemoguće ga je promeniti ukoliko se i sam politički kontekst ne promeni. Naime, ako želimo da proslavimo oslobođenje Beograda ili pobedu nad fašizmom, moramo da istaknemo zastave Komunističke partije Jugoslavije, Prve proleterske brigade i Jugoslavije. Drugačije to nije moguće.

“Europski put” zemalja regije često se doživljava između ostalog i kao sredstvo zaštite prava nacionalnih manjina. No, formalno državno prihvaćanje multikulturalizma koje teče paralelno s procesima privatizacije i deregulacije otvara čitav niz problema koje nije moguće riješiti bez suočavanja s klasnim aspektom romskog pitanja.

Foto: AFP / Andrej Isaković

Uslovi društvene reprodukcije koje nameće neoliberalna kontraofanziva su takvi da generiraju kretanje prema apsolutnom osiromašenju. Upravo romska zajednica predstavlja vidljiv primer te tendencije, kako po izvorima prihoda, tako i u smislu zadovoljenja elementarnih potreba za stanovanjem, zdravljem, transportom, obrazovanjem, uslugama socijalne zaštite itd. Za veliki deo romske zajednice u Srbiji nipošto ne važi teza o relativnosti siromaštva koja konstatuje slobodu racionalnog izbora u pogledu proširivanja načina zadovoljavanja elementarnih potreba. Štaviše, neoliberalizacija za Rome znači problem pronalaska elementarnih načina zadovoljenja bazičnih potreba. Drugim rečima, za Rome, mogućnosti izbora su znatno sužene, tim više što su današnji načini zadovoljenja potreba dovedeni u apsolutnu zavisnost o kupovnoj moći.

Foto: Vladan Jeremić

Simptomi kulturalističkih posredovanja prilikom učestalog prebijanja Roma po ulicama, preko tortura u policijskim stanicama, do ispoljavanja institucionalnog rasizma putem masovnih iseljavanja kakva iniciraju lokalne vlasti, umnožili su se, a romska elita ni dalje nije rešavala te probleme političkim pritiskom. Iako institucinalni predlozi postoje, do sada država nije bila u stanju da zacrtane ciljeve strategija, akcionih planova i programa dosledno realizuje.² Imajući u vidu da su dopunska posredovanja unutar romske zajednice pripala romskoj “eliti”, koja je zadobila pravo participacije na političkom tržištu³, trebalo bi postaviti logično pitanje u kojoj meri elita može da se zalaže za istinsku demokratizaciju.

Afirmativna akcija pred izazovima budžetskih redukcija

Devedesetih godina, sa Zakonom o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju za teritoriji SRJ, kreće ulaganje i u multikulturalne programe, uglavnom donacijama Soroševog Fonda za otvoreno društvo. Iako se virus liberalnog idealizma u postjugoslovenskoj situaciji probijao i kroz Miloševićev režim, Gypsy industrija (bujanje romskih NVO) se u Srbiji mogla formirati tek ulaskom zemlje u evropske “demokratske” procese od dvehiljaditih naovamo. Bilo je jasno da usred strukturnih problema povratak na “srećne” forme asimilacije, koje su se provodile za vreme Jugoslavije, nije više moguć. Sistematski su se brisale tekovine SFRJ gde je 17% Roma bilo uključeno u proizvodan rad, sa relativno sigurnim zaposlenjem i garantovanim socijalnim pravima.⁴

Nova paradigma progresa je instalirana i u samotumačenju romske zajednice – “nacionalno buđenje” je omogućeno u novom demokratskom društvu koje konačno dozvoljava izlazak iz sub-društvene zabiti pružajući romskoj zajednici status nacionalne manjine. Odatle su do sada isplivale različite forme multikulturalnosti: od butik multikulturalizma koji promoviše nacionalne kafane i hranu, ali koji je sumnjičav prema merama afirmativne akcije, preko pedagoškog multikulturalizma koji strukturne probleme tretira ideologijom subjektivnog izbora, do demografsko-instrumentalnog multikulturalizma koji nacionalne manjine i imigrante smatra motorom ekonomije i čiji zagovornici teže razobličavanju konvencija nacionalne ekonomije. Svi ovi režimi tolerancije i imaginarnog zajedništva suočili su se sa sledećim paradoksom: šta ako su vrednosti nečije kulture takve da ih iz perspektive vlastitih kulturnih normi možemo smatrati nekulturnim i netolerantnim?

Foto: Sanja Knežević

Ideološki problem ovih formi multikulturalizama je u tome što se postojanje različitih kulturnih zajednica predstavlja kao mirna koegzistencija, dok je zapravo reč o upravljanju etničkim i rasnim sukobima. Primera radi, iako su zvanične vrednosti tolerancije formalno usvojene, ipak je za vreme Univerzijade 2009. tadašnja demokratska vlast organizovanje ovog događaja sprovodila ograđivanjem “nehigijenskog” romskog naselja, koje valjda nije bilo dovoljno čisto i reprezentatvino za posetioce željne lepog pejzaža.

Država Srbija nikada zvanično nije zauzela stav povodom izjava njemačke kancelarke Angele Merkel, Francuskog predsjednika Sarkozyja ili britanskog premijera Camerona koje su se ticale nove politike tretiranja multikulturalnosti. Evropska javnost reagovala je na ove izjave kao da se radi o buđenju potisnute nemačke prošlosti, novom nacizmu itd. Kasnije izjave Merkelove predočavaju pokušaj omekšavanja teze o propasti projekta multikulturalizma što pokazuje stanovitu ambivalentnost po ovom pitanju. Štaviše, Merkelova je u naknadnim izjavama podržavala priliv kvalifikovanih imigranata uz uslov poštovanja nemačkih zakona, ponovila je da je muslimanska kultura organski deo Nemačke kao i da je Nemačka iz ekonomskih razloga nakon II svetskog rata imigrantska zemlja per se. Multikulturalizam u evropskom kontekstu sažima mehanizme uključivanja-isključivanja u liku sretnog spoja republikanizma i federalizma i EU se ne može zamisliti bez multikulturalnih elemenata ugrađenih u konstitucionalne sisteme evropskih država.

Tržišni multikulturalizam

Tako se umesto definitivnog kraha multikulturalizma u Evropi sada radi o prilagođavanju režima tolerancije redukcijama mera afirmativne akcije, kresanju budžetskih sredstava za programe multikulturalnog sadržaja, prebacivanju odgovornosti na lenjivce u društvu, ukratko, reč je o opštoj reorijentaciji. Srbija je sledila ove mere: budžet je skresan za programe romske nacionalne manjine a uvedena je i kvota u okviru mera afirmativne akcije za upis romske dece u srednje škole i fakultete od 2%, dok su “lenji” Romi postali svi oni koji ne žele da na raskrnicama peru vetrobrane i ne žele da slave novu ideologiju preduzetništva. Ono što ostaje nejasno jeste pitanje pravca u kojem se kreće ova reorijentacija bez stvarnih orijentira. Dakle, nakon krize splasnuo je i početni entuzijazam koji je počivao na obilnom prilivu sredstava organizacijama civilnog društva. Izgledalo je kao da je multikulturalni fokus na kulturni identitet Roma utihnuo, pa su se sve više čuli glasovi koji zagovaraju politizaciju, naravno u skladu sa postojećim pravilima igre. Poziv romskih lidera na političko jedinstvo, na kooperativnu saradnju sa srpskom vladom i na prestanak politike pevanja i igranja je zapravo lozinka za akulturalizaciju.

Naravno, nije problem u pevanju i igranju kao takvom, već samo u onome koje nije kompatibilno sa kulturnim tržištem. Političko tržište romskih lidera je takvo da omogućuje koncentraciju i kontrolu distributivnih funkcija, jednom rečju, u potpunosti upravlja sferom kulture.⁵ Već se naziru učinci neoliberalnog slavljenja “razlike” u liku monokulturalizma i nacionalizma: sa jedne strane individualna sloboda izbora na tržištu kulturnih razlika, a sa druge strane prinuda uklapanja kulturnih razlika u nacionalne vrednosti. Vidi se da država nije neutralna u odnosu na multikulturalnost ali način na koji je posreduje upućuje na predatorsku i neselektivnu logiku prema kapitalu. Tako se u kontekstu mera štednji često u diskursima romskih NVO govori o niskoj ekonomskoj kulturi Roma, ali i o potencijalima da se ekonomska politika vodi u okvirima kulturne politike.⁶

Pomeranjem fokusa sa ideologije multikulturalizma na politički aspekt zapravo se i dalje ne rešavaju strukturni problemi romske zajednice. Kako je ova “politizacija” sasvim uklopljena u dominantni neoliberalni politički kurs, te dogmu politike štednje, zapravo se i ne radi o nekom novom političkom kursu. Probleme nezaposlenosti, problem masivnog osiromašenja stanovništva, probleme nestajanja socijalnih usluga i zdravstvenog osiguranja (Romi i Romkinje imaju najkraći životni vek), probleme socijalnog stanovanja itd., dominatna politika ne uspeva rešiti ni za većinsko stanovništvo, a još manje za romsko. Što se tiče aspekta kulture, jasno je da se ovi problem i ne mogu rešiti u okviru polja kulture. Što se tiče politike, da bi se dogodila stvarna emancipacija romske zajednice politiku je potrebno graditi na sasvim drugačijim osnovama.

1 Kao pokazatelj možemo uzeti i činjenicu da su na izborima za izbor članova Nacionalnih saveta nacionalnih manjina 2010. godine Romi izašli sa 10 listi kandidata, najviše od  svih nacionalnih manjina

Anlässlich der für Freitag den 11. Juli erwarteten Verhandlungen des Bundesrates über die Änderung des Asylgesetzes fand vor dem Bundesratsgebäude eine Protestveranstaltung statt. Die Versammelten riefen die Abgeordneten der Länder zur Blockade eines neuen Gesetzes auf, das Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien zu sicheren Herkunftsländern erklärt.

Mit dem 2012 lancierten Diskurs über die sogenannten Scheinasylanten aus Serbien, Mazedonien und Bosnien-Herzegowina hat die deutsche Rechte mit Innenminister Friedrich das Terrain für ein neue Gesetz vorbereitet, das schwere Folgen für Opfer von rassistischer Gewalt in diesen Ländern haben wird. Zur Zeit wird im deutschen Parlament eine Änderung des Asylgesetzes verhandelt, nach der Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien zukünftig zu den „sicheren Staaten“ zählen sollen. Die deutsche Regierung hatte diese Länder bereits im April diesen Jahres für sicher erklärt.

Dass Diskriminierung aufgrund ihrer nationalen Zugehörigkeit für in Serbien, Mazedonien oder Bosnien-Herzegowina lebende Roma zum Alltag gehört, belegen die Ergebnisse einer grossen Anzahl von Studien, die jedes Jahr im Auftrag internationaler Institutionen wie der OSZE, UNHCR und der Europäischen Kommission durchgeführt werden. Struktureller Rassismus verhindert die Ausübung grundlegender Rechte, wie kürzlich in einem Gerichtsverfahren wegen diskriminierenden Verhaltens eines Organs der Stadtverwaltung von Novi Sad in Serbien bewiesen werden konnte.

Demnach hatte es die Stadtverwaltung im Jahre 2008 abgelehnt, drei Personen mit der Roma-Hintergrund nachträglich ins Geburtenregister einzutragen. Die Organisation für Rechtshilfe Praxis reicht Klage wegen Diskriminierung ein und im Gerichtsurteil des Grundgerichts Novi Sad vom 12. September 2011 wurde Diskriminierung festgestellt. Obwohl das Urteil, wie in der Studie „Protecting Roma Against Discrimination“ der Organisation Praxis angeführt wird, „auf eindeutige Weise das [diskriminierende] Verhalten einzelner Organe gegenüber Personen mit Roma-Hintergrund bewiesen hat, wurden die Personen auch weiterhin nicht ins Geburtenregister eingetragen, da über ihre Rechte wieder derjenige Beamte entschied, der in seiner Begründung der Ablehnung des Antrags auf nachträgliche Eintragung diskriminierende Ausführungen gemacht hatte.“

Dieser Fall macht etwas deutlich, was jede Bürgerin und jeder Bürger Serbiens aus eigener Alltagserfahrung bestätigen würde: Gesetze, die den Normalbürger schützen sollten, stellen in der Praxis „tote Buchstaben auf dem Papier“ dar. Die Antidiskriminierungsgesetze, die Serbien und andere Länder in den letzten Jahren unter dem Druck der internationalen Institutionen eingeführt haben, garantieren in der Praxis nicht die Achtung der Menschenrechte und Grundrechte der Roma und anderer Minderheiten in Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien.

Unsicher fühlen sich die Bürgerinnen und Bürger in diesen in naher Zukunft angeblich „sicheren Staaten“ auch aufgrund von anderen Formen von Diskriminierung: wie in der oben erwähnten Studie angeführt wird, werden Romnja und Roma auch aufgrund von Armut oder Geschlecht diskriminiert. Nach der aktuellen Studie des „Public Policy Research Center“ betrachten Roma ihre schlechte wirtschaftliche Lage als größte Bedrohung. Nach Angabe der Nationalen Verbraucherorganisation Serbiens benötigt eine durchschnittliche Familie für Lebensmittel und laufende Kosten täglich zwischen 2.000 und 2.500 RSD; dabei sei in nur zwei Jahren die durchschnittliche Supermarkt-Rechnung von 600 auf 300 RSD gefallen. Darüber hinaus ist für dieses Jahr eine Strompreiserhöhung um 45% angekündigt. Zum Vergleich ist interessant, dass diesen Sommer der Tageslohn für die Obsternte, einer Saisonarbeit, der viele Roma nachgehen, zwischen 1.200 und 2.000 RSD liegt, was zur Zeit etwa 10-17€ entspricht. Eine Studie von UNICEF vom Anfang des Jahres weist auf die Vergrösserung des Unterschieds zwischen den Lebensumständen und der materiellen Stellung von Kindern aus Roma-Siedlungen und dem nationalen Durchschnitt hin.

Nach Jahrzehnten unkontrollierter Privatisierung, die zur völligen Vernichtung der Unternehmen in Staats- und Gemeineigentum zugunsten der persönlichen Bereicherung einzelner in- und ausländischer Politiker und Businessismen geführt hat, hat Serbien heute kein Potential für das Anschieben der Produktion und das Schaffen von Arbeitsplätzen. Diese ökonomische Misere trifft die gesamte Bevölkerung Serbiens. Die Roma-Bevölkerung jedoch, die ans untere Ende der Gesellschaft gedrängt ist, bekommt den Fall des Lebensstandards am meisten zu spüren und mit ihm den wachsenden Hass und die Frustration, die sich unter den Menschen verbreitet. Als Folge der Verschärfung gesellschaftlicher Spannungen unter dem Druck neoliberaler Reformen, wie Kürzungen staatlicher Budgets und drastische Verringerung der Angestelltenzahlen im öffentlichen Dienst, sehen sich Roma an manchen Orten direkten physischen Angriffen ausgesetzt.

Nach Angeben des Innenministeriums wurden in 2013 und im Januar und Februar dieses Jahres dreiunddreissig Vorfälle gemeldet, davon sechzehn körperliche Angriffe auf Roma. Diese Zahl muss ins Verhältnis gesetzt werden mit den Resultaten einer Studie zu Roma und der Reform des Sicherheitssektors in Serbien, die zeigen, dass Romnja und Roma wenig Vertrauen in die Polizei haben. Wie dort zu lesen ist, „nehmen Roma das Innenministerium im allgemeinen neutral oder negativ wahr, mancherorts allerding, wie zum Beispiel in Niš, betrachten sie die Polizei als Gefahr für die eigene Sicherheit, als korrumpiert und ineffektiv“. Besorgniserregend ist nach der genannten Studie, dass Roma, „auch wenn sie ungerechtem Verhalten ausgesetzt waren, keine Anzeige gegen die Polizei stellen und dass diejenigen, die ein neutrales Verhältnis zur Polizei haben, zur Einschätzung kommen dass die Polizei formell ihrer Pflicht nachkommt, später es aber nicht zu einer Lösung des konkreten Problems kommt“.

Aus diesen Ergebnissen kann man schließen, dass es eine unbekannte Anzahl von Vorfällen und körperlichen Angriffen auf Roma gibt, die der Polizei nie gemeldet wurden. Die Studie über Roma und die Reformen im Sicherheitssektor des Public Policy Research Centers liefert Indikatoren dafür, dass diese Zahl wesentlich höher ist als die Zahl der gemeldeten Vorfälle. Folglich gibt es für die Behauptung des Staatssekretärs des serbischen Innenministeriums Vladimir Božović anlässlich des Tags der Roma am 4. April 2014, dass Roma nicht in einem Maße Repression und Diskriminierung ausgesetzt seien, das sie zur Emigration in die Länder Westeuropas veranlassen könnte, keinen stichhaltigen Grund.

Die tatsächliche Gefährdung bestimmter Gruppen bezeugt die Anzahl anerkannter Asylanträge von Flüchtlingen aus den Ländern des westlichen Balkans in Deutschland, Belgien und der Schweiz. Wie die Organisation Pro Asyl aus Deutschland anführt, wurden im ersten Quartal 2013 105 Asylsuchende aus Serbien als schutzbedürftig registriert und bekamen Asyl gewährt. Die Gründe für die Probleme, mit denen die Roma-Bevölkerung in Bosnien-Herzegowina, Mazedonien und Serbien konfrontiert ist, liegen laut Pro Asyl in fortwährenden ethnischen Spannungen, Korruption in der Polizei und in den ineffektiven Institutionen der Justiz, die politischer Manipulation ausgesetzt sind. Pro Asyl folgert daraus, dass diese Staaten nicht in der Lage sind, Angehörigen verfolgter Minderheiten Schutz zu gewähren.

Trotzdem werden sich Serbien, Bosnien-Herzegowina und Mazedonien demnächst auf der Liste der sicheren Staaten befinden, auch wenn die Verhandlungen im Bundesrat auf den 19. September verschoben sind. Die fremdenfeindliche Atmosphäre und der gegen Roma gerichtete Diskurs über sogenannte Scheinasylanten, den die deutsche Rechte nicht nur in Deutschland initiiert hat, sondern auch mit einer ähnlichen Kampagne in Serbien lanciert hat, hat seine Aufgabe erfolgreich erfüllt. Die deutsche und die serbische Regierung haben eine gemeinsame Sprache gefunden, wenn es darum geht, die Probleme der Angehörigen der schutzlosesten aber auch größten Minderheit Europas durch Exklusion und systematische Nichtachtung ihrer Rechte zu lösen.

Quellen:

„Serbien, Mazedonien und Bosnien – sichere Herkunftsstaaten? Zusammenfassung des Rechtsgutachtens“, Pro Asyl, 2014, http://www.proasyl.de/fileadmin/fm-dam/NEWS/2014/Zusammenfassung_des_Rechtsgutachtens.pdf

„Roma Women and Men and Security Sector Reform in the Republic of Serbia. How Roma Women and Men Perceive Their Own Security and the Functioning of Security Sector Institutions“, Public Policy Research Centre, Belgrade, 2014, http://publicpolicy.rs/publikacije/d8d89ad852091936d45460ddab672e49a0d87c45.pdf

„Protecting Roma Against Discrimination“, Praxis, Belgrade, 2013, http://www.praxis.org.rs/images/praxis_downloads/Protecting_Roma_Against_Discrimination.pdf

„Serbia Roma Settlements Multiple Indicator Cluster Survey“ on the situation of children and women, 2014, Key Findings, Unicef, http://www.unicef.org/serbia/MICS5-English-final.pdf

piše: Rena Rädle

Povodom rasprave u nemačkom Bundesratu o izmeni zakona o azilu u petak 11. jula, održan je protestni skup ispred ove zgrade, u kome se od predstavnika federalnih jedinica zahteva da blokiraju novi zakon koji proglašava Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju bezbednim državama.

Diskurs o takozvanim lažnim azilantima iz Srbije, Makedonije i Bosne, koji je pokrenula nemačka desnica i ministar unutrašnjih poslova Fridrih 2012. godine, pripremio je teren za novi zakon, koji će imati velike posledice za žrtve rasističkog nasilja u ovim zemljama. Trenutno se u nemačkom parlamentu raspravlja o izmeni zakona o azilu, koji bi ubuduće pripojio Srbiju, Bosnu-Hercegovinu i Makedoniju takozvanim „sigurnim zemljama“. Nemačka vlada je već krajem aprila ove godine ove zemlje proglasila bezbednim.

Da je diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti svakodnevnica za Rome koje žive u Srbiji, Makedoniji ili Bosni, svedoče rezultati velikog broja istraživanja, koja se sprovode svake godine po nalogu međunarodnih institucija kao što su OEBS i Evropska komisija. Strukturalni rasizam sprečava ostvarivanje osnovnih prava, što je nedavno dokazano i sudskom presudom u slučaju utvrđivanja diskriminatornog postupanja organa javne uprave u Novom Sadu.

Naime, 2008. godine gradska uprava je odbila naknadni upis u matičnu knjigu rođenih trojici članova romske zajednice. Organizacija za pravnu pomoć Praxis, podnela je tužbu zbog diskriminacije, a presudom Osnovnog suda u Novom Sadu od 12. septembra 2011. godine utvrđena je diskriminacija. Iako presude, kako se navodi u istraživanju „Zaštita Roma od diskriminacije“ organizacije Praxisa iz 2013. godine „na nedvosmislen način ukazuju na stav pojedinih organa prema licima romske nacionalnosti, ova lica i dalje nisu upisana u matičnu knjigu rođenih, a o njihovim pravima ponovo je odlučivao isti službenik koji je u obrazloženju zaključaka kojima su odbačeni zahtevi za naknadni upis iznosio diskriminatorne navode“.

Ovaj slučaj pokazuje ono što bi i svaki građanin Srbije mogao na osnovu svakodnevnog iskustva da potvrdi: zakoni koji bi trebalo da štite običnog građana u praksi se svode na „mrtvo slovo na papiru“. Anti-diskriminatorni zakoni, koje su Srbija i druge zemlje usvajale proteklih godina pod pritiskom međunarodnih institucija, u praksi ne garantuju poštovanje ljudskih, pa ni osnovnih prava Roma i drugih manjina u Srbiji, Bosni i Makedoniji.

Nesigurno se osećaju građani u ovim uskoro navodno „sigurnim zemljama“ i po drugim osnovama diskriminacije: kako se navodi u pomenutom istraživanju, Romkinje i Romi su diskriminisani i po osnovu siromaštva ili roda. Po aktuelnom istraživanju Centra za istraživanje javnih politika, najvećom pretnjom Romi smatraju svoj loš ekonomski položaj. Kako navodi Nacionalna organizacija potrošača Srbije, prosečnoj porodici za hranu i račune dnevno je neophodno između 2.000 i 2.500 dinara, a samo za dve godine prosečan račun u prodavnici je pao sa 600 dinara na 300 dinara. Štaviše, za ovu godinu najavljeno je ponovo poskupljivanje struje od čak 45%. Poređenja radi, treba znati da ovoga leta dnevnica za berbu voća, sezonski posao koji često obavljaju pripadnici romske zajednice, iznosi 1200-2000 dinara (trenutno oko 10-17€). Istraživanje UNICEF-a sprovedeno početkom ove godine takođe ukazuje na produbljivanje jaza između životnih uslova i materijalnog položaja dece iz romskih naselja i nacionalnog proseka.

Srbija danas, nakon višedecenijske divlje privatizacije, koja je dovela do potpunog uništenja društvenih preduzeća radi ličnog profita pojedinačnih domaćih i stranih političara i biznismena, nema potencijal za pokretanje produkcije i stvaranje radnih mesta. Ova ekonomska mizerija pogađa celokupno stanovništo Srbije. Međutim, romska populacija, koja živi na najnižoj lestvici društva, najviše oseća pad životnog standarda i porast mržnje i frustracije koja se stvara među ljudima. Kao posledica zaoštravanja društvenih odnosa pod pritiskom neoliberalnih reformi kao što su budžetni rezovi i drastično smanjivanje zaposlenih u javnom sektoru, Romi se u nekim lokalnim zajednicama suočavaju sa direktnim fizičkim pretnjama.

Prema izjavi MUP-a tokom 2013. i januaru i februaru ove godine registrovana su 33 incidenta od kojih je 16 fizičkih napada na Rome. Ovu cifru treba tumačiti u svetlu rezultata istraživanja o Romima i reformi sektora bezbednosti, koji su pokazali da Romi u Srbiji nemaju mnogo poverenje u policiju. Kako se tamo navodi, „Romi uglavnom neutralno ili negativno opažaju Ministarstvo unutrašnjih poslova, a negde, kao što je slučaj u Nišu, policiju vide kao izvor rizika po bezbednost, kao korumpiranu i neefikasnu“. Zabrinjavaće je da po istom izveštaju Romi „iako su bili izloženi arbitrarnom ponašanju, ne podnose pritužbe protiv policije, a oni, koji imaju neutralni stav o policiji, ocenjuju da policija formalno obavlja dužnosti ali da kasnije ne dolazi do rešavanja konkretnog problema“.

Iz ovih rezultata se može zaključiti da postoji određeni, nepoznati, broj incidenata i fizičkih napada na Rome, koji nikada nisu prijavljeni Ministarstvu unutrašnjih poslova. Istraživanje o Romima i reformi sektora bezbednosti Centra za istraživanje javnih politika pruža indikatore da je ovaj broj značajno veći nego broj prijavljenih napada. Stoga, tvrdnja koju je Državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Vladimir Božović izneo povodom dana Roma 4. aprila 2014, da Romi nisu trpeli represiju i diskriminaciju u toj meri koja bi mogla da utiče na to da se oni isele u zemlje zapadne Evrope, nema dokazanu osnovu.

O faktičkoj ugroženosti određenih grupa svedoči i broj prihvaćenih zahteva za azil izbeglica iz zemalja zapadnog Balkana u Nemačkoj, Belgiji i Švajcarskoj. Kako navodi nevladina organizacija Pro-Asyl iz Nemačke, u prvom kvartalu 2013. godine u Evropskoj uniji ukupno 105 tražilaca azila iz Srbije registrovani su kao ugroženi. Razlog za probleme sa kojima se građani romske nacionalnosti suočavaju u Bosni, Makedoniji i Srbiji, Pro azil vidi u istrajnim etničkim tenzijama, korupciji policije i u neefikasnim pravosudnim organima koji su izloženi političkim manipulacijama. Pro azil zaključuje da ove države nisu spremne da proganjanim pripadnicima manjina pruže zaštitu.

Uprkos toga, Srbija, BH i Makedonija će se uskoro naći na spisku bezbednih država, iako je konačna rasprava zbog propusta u proceduri juče odložena do 19. septembra. Ksenofobična atmosfera i antiromski diskurs o lažnim azilantima, koji je nemačka desnica ne samo pokrenula u Nemačkoj, nego i podržavala sa sličnom kampanjom u Srbiji, svoj zadatak su uspešno obavili. Nemačke i srpske vlasti našle su zajednički jezik kad je reč o tome da se problemi pripadnika najugroženije, ali i najveće, manjine u Evropi rešavaju isključivanjem i sistematskim ignorisanjem njihovih prava.

Izvori:

Izveštaj nemačke organizacije Pro-Asyl

Istraživanje: Romkinje i Romi i reforma sektora bezbednosti u Srbiji

Zaštita Roma od diskriminacije, izveštaj organizacije Praxis

Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece u Srbiji